MILICA GORJANOVIC SELO GRGETEG FRAGMENTI

MILICA GORJANOVIĆ







SELO GRGETEG

F R A G M E N T I
























Ovu knjigu posvećujem mojim Grgetežanima







Z A H V A L N I C A


Veliku zahvalnost dugujem sledećim saradnicima koji su mi pomogli u sakupljanju građe o selu:
1. Vukmirović S Jovan, Grgeteg
2. Pavlović J Lazar, Grgeteg
3. Bugarčić J Nevenka, Bukovac
4. Pavlović S Veselinka, Beška
5. Trajković Tadić Mirjana
Pokojni Pavlović Veljko i pokojni Srefanović Slavko nisu dočekali izdanje ove knjige.
Posebno se zahvaljujem Mileni Trtici na svestranoj pomoći koju mi je pružila pri pisanju ove knjige.
U realizaciji posla za pisanje ove knjige najviše su mi pomogli moji Gorjanovići, Emilija, Biljana i Lazar.











Uvod



Ovu knjigu sam napisala na predlog i podstrek malog broja meni bliskih osoba.
Nisam ni slutila koliko je to obimam i naporan posao naročito o prikupljanju podataka o zbivanju u selu. Pisanih tragova o selu ima veoma malo i to fragmentarno i na margini.
Prošlo je dugo vremensko razdoblje o razaranju sela. Oslonac u prikupljanju građe za ovu knjigu našla sam u starosedeocima Grgetega. Trebalo je obnoviti pokidane veze sa svim drugovima iz detinjstva i sa starijim generacijama. Nažalost njih je sve manje i njihova životna staza je prikraju. Dakle sa verodostojnim svedocima, očevicima događaja stupila sam u kontakt. Oni su mi kazivali i davali dragocene podatke o stanovništvu u selu naročito o zbivanjima za vreme okupacije. Neprocenjiv je značaj njihovog kazivanja o civilnim žrtvama meštana.
Stiče se utisak da je nečija nevidljiva ruka zamaglila tragediju koja nam se desila. O masovnim ubistvima i genocidu prećutno se nije smelo govoriti i polako je tonulo u zaborav. Smatram da pisati hroniku sela zahteva timski rad odnosno multidisciplinarno istraživanje. Za to ja nemam ni vremena ni kvalifikacije. Pisati samo o selu i događajima koji su direktno ili indirektno uticali na položaj naših predaka zahtevao je šire okvire.
Ukoliko tekst ove knjige čini kockicu u mozaiku o zbivanjima u selu Grgetegu trud autora nije bio uzaludan.


Autor







Predgovor


Autohtonog Grgetega više nema. On je gotovo u potpunosti razoren i spaljen tokom Drugog svetskog rata. Od starog Grgetega ostali su samo stari most i bunar na đeram. Danas ima samo dva đaka koja idu u školu u susedno selo. U njemu nema ni prodavnice ni kafane. Meštani u selu kažu da vise ima kaluđerica u manastiru nego stanovnika starosedelaca.

Milica Gorjanović je rođena u tom selu i u njemu je živela do 1943. godine kada je kao dvanaestogodisnja devojčica zbog ulicnih borbi izmedju partizana i ustaša bežeći kroz kukuruze i vinograde morala da napusti selo. Pre nekoliko godina, njena prijateljica, Mira Pekić, prof. fakulteta, kojoj je mati Grgetezanka, u razgovoru o Grgetegu joj je rekla:“Napiši nešto, sve će otići.Grgeteg se u knjigama spominje samo uzgred, na marginama“ To je bio povod da Milica pocne da sakuplja podatke o ovom selu. Ona podatke o selu pronalazi u knjigama i arhivima, ali su joj važnije priče aktera i svedoka događaja. Više od tri godine ona putuje, trazi preživele stanovnike i njihove rodjake, razgovara sa njima. Ona pokusava da, u tim razgovorima, rasvetli bar deo istine o dogadjanjima u selu.
Selo Grgeteg razvijalo se uz manastir Grgeteg, pa Milica odatle i počinje priču. Piše o nastanku manastira, pored njega i sela i o svim važnim istorijskim ličnostima i dogadjajima i njihovim odjecima u selu. Svi važni istorijski dogadjaji imali su uticaja na selo i kroz ovu knjigu autorka piše o istoriji srpskog naroda kroz mikrosvet jednoga sela. Ona se dotiče Seobe Srba, kuge, revolucije 1848, Drugog svetskog rata. Piše o pojedinačnim sudbinama stanovnika, svim do kojih je mogla da dodje. Navodi imena stradalih jer većina imena nigde nije navedena. Ono što nije zabeleženo, ni ne postoji i Milica pokušava mnogo godina posle završetka rata da osvetli ono o čemu se nije pisalo. Težak život kmetova i seljaka bio je i pod turskom i austrougarskom vlašću a kulminirao je tokom Drugog svetskog rata kada je zverstvo dobilo svoju konačnu dimenziju. Ona želi da sudbina malog čoveka ne bude zaboravljena.
Ova knjiga je kao putovanje vremeplovom. Putujući kroz istoriju sela i i njegovih meštana, putovaćete i kroz istoriju srpskog naroda

Emilija Gorjanović







PRVO DEO



Selo Grgeteg nastalo je na manastirskom posedu, kao kmetovsko naselje. Ime i nastanak duguje manastiru Grgeteg. U viševekovnom trajanju često su delili istu sudbinu.


Manastir Grgeteg



Manastir Grgeteg je kulturno-istorijski spomenik od nacionalnog značaja za srpski narod. Nastao je pre pet vekova kao i više fruškogorskih manastira. Bio je čuvar vere i nacije, svetionik i putokaz narodu u rasejanju i ropstvu. Manastir je sagrađen na brdovitom terenu u jugoistočnom delu Fruške gore. Sa tri strane je okružen bregovima obraslim šumskom listopadnom vegetacijom.
Zbog nedostatka pisanih podataka dugo se nije znalo ni ko mu je osnivač ni vreme kada je manasti sagrađen. Postojalao je samo usmeno predanje koje se prenosilo u kontinuitetu na nova pokolenja. To predanje kazuje da je despot Vuk Branković osnovao manastir u drugoj polovini petnaestog veka i da je nameravao da u manastir dovede slepog oca despota Grgura. Međutim, despot Grgur Branković je umro 1459. godine, a Vuk je postao ugarski vazal tek nekoliko godina kasnije. Nepobitna je činjenica da je on znao za smrt svog oca. Prema tome, on manastir nije podigao za svoga oca, hilandarskog monaha, i ovo predanje spada u domen legende.

Dolaskom Turaka u ove krajeve nastaju dugotrajni ratovi između dve Austrougarske i Turske imperije. Ti ratovi, sa prekidima, trajali su oko dva veka. Za narod nastaju nesigurna i tegobna vremena.
O manastiru Grgetegu i njegovom položaju pod Turcima malo se znalo, izuzev da je manastir nekoliko puta pljačkan i razaran. Za vreme tih pogroma kaluđeri, njihova posluga i radnici koji su obrađivali manastirski posed, beže, sklanjaju se na skrovita mesta. Kada se stanje relativno smiri, oni se vraćaju. Vrše popravke konaka i hrama. Osposobljavaju manastir za monaški život. Monasi nastavljaju svoju misiju u očuvanju duhovne i prosvetne baštine srpskog naroda.


Dobar poznavalac istorije fruškogorskih manastira, istoričar Dimitrije Ruvarac, koncem devetnaestog veka, napisao je da se za manastir Grgeteg ne zna ni ko ga je gradio ni ko mu je osnivač.


Novopronađene katastarske knjige iz Turskog perioda sadrže podatke o imovinskom stanju manastira. (Dr Olga Zirojević, Posedi Fruškogorskih manastira, izd.1992)
Spominje se da je manastir 1546. godine platio porez u iznosu 50 akči.


Za vreme vladavine Selima II (1566-1574) Turska država se našla u finansijskoj krizi. U carskoj blagajni nedostajala su novčana sredstva. Ukazom sultana, oduzima se celokupna imovina svih manastira (i crkava) u evropskom delu carstva. To se pravdalo Šerijetskim pravom. Monasi nisu gradili manastire u kojima žive. Dolaskom u ove krajeve Turci su ih zatekli sagrađenim. Po šerijetu oni pripadaju carstvu. Istovremeno, kaluđerima se daje mogućnost da oduzetu imovinu mogu otkupiti. U turskim poreskim knjigama zabeleženo je da su kaluđeri manastira Grgetega za otkup oduzete imovine platili 6000 turskih akči. To je prvi verodostojni izvor da je manastir sagrađen pre dolaska Turaka u ove krajeve.
Proučavajući rukopisnu arhivsku građu iz vremena Austrougarske monarhije, Dr Čedomir Denić je pronašao rukopis čiji tekst potvrđuje da je manastir osnovao despot Vuk Branković oko 1470. godine u južnoj Ugarskoj.

Ime Grgetega je nepoznatog porekla. Srem kao granično područje menjao je ne samo gospodare već i etnički sastav stanovništva. Česti ratovi prouzrokovali su seobe i pomeranja etničkih zajednica, docnije naroda. Sve su te zajednice u manjoj ili većoj meri ostavljale tragove u nazivima naselja i predela. Nije redak slučaj da su se vršila i preimenovanja naselja. Neki narodi su menjali imena naselja i predela prilagođavajući ih duhu svoga jezika.
Dr Dušan Popović smatra da se poreklo imena Grgeteg najverovatnije nikada neće ni saznati. Za sada poreklo imena sela je nepoznato.
U ratu Austougarske i Turske, manastir Grgeteg je opljačkan i delimično razoren u periodu između 1683-1687. godine. U takvom stanju austrougarski car Leopold I. poveljom daruje jenopoljskom episkopu Isailu Đakoviću manastir Grgeteg, Neradin, pustaru Bankovce i vodenice. To se pravo prenosi i na njegove naslednike. Episkop se nagrađuje za zasluge i vernost Austrougarskoj monarhiji.
Episkop Isailo Đaković je manastir obnovio, konake popravio i osposobio za monaški život. Na temeljima razorene crkve podigao je novu. Zna se da je crkva bila skromnih dimenzija. Građena je u strogo tradicionalnom duhu, čuvala se vera i nacija.
Crkva je posvećena sv. Nikoli (prenosu njegovih moštiju).
Crkva je bila jedina verska, kulturna i prosvetna ustanova u to vreme kod Srba. Malobrojno plemstvo ili je promenilo veru ili izumrlo.
Za vreme mitropolita Pavla Nenadovića formirana je komisija 1740-1760. koja je imala zadatak da opiše izgled i stanje srpskih manastirskih zgrada i kako se odvija manastirski život.
To je vreme kulturnog i nacionalnog preporoda. Stasali su visoko obrazovani sveštenici školovani na istoku i zapadu. Iz građanskog staleža obrazuju se intelektualci školovani pretežno na zapadu. Jedini legalni zastupnik Srba, koga priznaje vlast u Beču je Karlovačka mitropolija. Sveštenstvo je bilo primorano da se bavi i svetovnom delatnošću.
Svesni da se mora ići u korak sa vremenom i u gradnji sakralnih objekata unose se novine. Najviše popravki i obnove manastira izvršeno je za vreme mitropolita Pavla Nenadovića i njegovog naslednika Vićentija Jovanovića – Vidaka. Konaci manastira Grgetega doziđuju se i dobijaju četvorostrani oblik. Za vreme mitropolita Nenadovića započela je izgradnja monumentalne barokne crkve. Tokom gradnje u crkvu se unose elementi baroka ali se spone i veze sa kulturno-prosvetnom baštinom ne kidaju. Gradnju crkve završili su njegovi naslednici 1771. godine.
Bratstvo manastira poverava slikanje ikonostasa mladom i talentovanom slikaru Zahariju Orfelinu. U izradi ikonostasa oseća se uticaj baroka. Sudbina tog ikonostasa je nepoznata. Ima pretpostavki da je uništen 1841. godine u požaru koji je zadesio manastir. Postoje i pretpostavke da je srušen tokom velike obnove manastira. Ostale su sačuvane samo dve ikone rađene na drvetu; Svetog Nikole i Svetog Jovana. Poznavaoci slikarstva Orfelina koji su videli taj ikonostas, zapisali su da je imao visoku umetničku vrednost.
Za vreme mitropolita Vićentija Jovanovića – Vidaka, car Josif II zabranio je monaški život u manastiru i naredio da se kaluđeri rasele u susedne manastire, a da se manastir 1776. godine zatvori. Otporom i upornošću episkopa Jovanovića koji se izložio nezadovoljstvu Beča, manastir ipak nije zatvoren. On je sazvao zbor kaluđera i sa revoltom naroda poslao molbu carici Mariji Tereziji da odobri monaški život u manastiru. Carica Marija Terezija molbu je pozitivno rešila 1777. godine i odgovorila da dozvoljava da se monasi vrate u manastir. Isto tako da se sva manastirska dobra koja su do sada uživali karlovački mitropoliti predaju na korišćenje manastiru Grgetegu. Mitropolija je obeštećena sa 5.000 austrijskih kruna iz državne blagajne. Manastir Grgeteg je od 1777. godine dobio arhimandrita i u pravnom pogledu izjednačen sa ostalim fruškogorskim manastirima.
Ilarion Ruvarac 1832-1905


Velika adaptacija i obnova manastira započela je za vreme arhimandrita Ilariona Ruvarca, poznatog srpskog istoričara. Obnova je započeta 1898. godine i trajala je do 1901. godine. Poverena je zagrebačkom arhitekti Hermanu Boleu. U njegovom projektu izmenjene su fasade na crkvi, konacima i zvoniku. Promenjena je krovna konstrukcija. Ugrađeni su prozori većih dimenzija. Izgled manastira potpuno je izmenjen. U dekoraciji crkve, umesto fresaka naslikani su dekorativni cvetni elementi. Slikanje ikonostasa povereno je akademskom slikaru Urošu Prediću. Slikarski radovi na ikonostasu zavšeni su 1904. godine. Po izradi likova, nijansama boja i odeći svetaca, ikonostas je rađen u realističkom stilu. Ikonostas ima veliku umetničku vrednost.
U crkvu se ulazilo sa severne strane kroz dug i svetao hodnik. Na sredini hodnika nalazile su se paralelne stepenice kojim se silazilo u crkvu. Iznad stepenica iz hodnika se ulazilo u horsku kapelu. Ikonostas u kapeli je naslikao slikar i karikaturista Pjer Križanić oko 1911. godine. Od tog ikonostasa u horskoj kapeli sačuvana je samo ikona „Tajna večera“.
Arhivska građa je uništena 1941-1945. godine za vreme okupacije.
Nova ateistička vlast ostavila je manastir devet godina u ruševinama. Bio je izložen daljem propadanju, bujali su korov i kopriva.
Pukim slučajem sačuvan je ikonostas Uroša Predića. Nažalost, skojevci koji su obanavljali selo, naučeni da je „religija opijum za narod“, sa nekoliko metaka gađali su ikone na ikonostasu.
Vlast se ogrešila ne samo o manastir Grgeteg jer su sličnu sudbinu imali i drugi fruškogorski manastiri. Umesto da obnavlja temelje duhovnosti i kulture jednog naroda, oni su dozvolili da meštani iz okolnih sela iz ruševina uzimaju cigle, ploče i drugi građevinski materijal.
Narod koji ne čuva svoje kulturno blago, stubove kulture, gubi nacionalnu samosvest ili kako narod kaže „seku mu se koreni“.
"Tabla"

Za vreme obnove manastira arhitekti Boleu povereno je projektovanje i uređenje manastirskog parka. Teren planiran za park bio je brdovit sa dosta strmih nagiba. Zbog toga je park izgrađen na dva nivoa nadmorske visine. Kosina proplanka je skarpirana i bila ravna kao ploča. Taj deo parka zvao se „Tabla“. Bočno na većoj visini izgrađena je lepa i široka pešačka staza.
U parku je bila zastupljena listopadana šumska vegetacija sa dominacijom hrasta. Zasađeno je crnogorično drveće (crni bor, omorika i tuja). U parku su urađene dve četvrtaste rundele od šimšira kao ukrasi. U proleće su se unosile drvene saksije sa lijanderima, limunovima i crvenim muškatlovima. Raspored unetog cveća ukrašavao je tablu i delovao je dekorativno. „Tabla“ je negovan vrt a gradinar koji ju je projektovao imao je smisla za estetske vrednosti. Sa desne strane nalazio se nadgrobni spomenik poznatog istoričara Ilariona Ruvarca. Pravo iz parka ulazilo se u manastirsko groblje a desno u mlad i negovan voćnjak zasađen stablima jabuke. U tom voćnjaku, u tišini i miru poštujući pravila manastirskog života šetali su se najčešće mladići i devojke iz sela. Dolazili su i gosti koji su se odmarali uz čist planinski vazduh, zdravu izvorsku vodu i netaknutu prirodu. Svojom nadmorskom visinom i lepotom park je dominirao okolinom. Iz parka se kao na dlanu videla panorama sela i deo Srema.
U park se ulazilo sa severne strane, prolazilo pored zapadnih konaka i onda se pred posetiocem pojavljivao predivan negovan vrt.
Geološko paleontološko nalazište sedimenata kod manastira Grgeteg



Kao prirodni spomenik od posebnog značaja istočno od manastirske kapije u Kalin potoku otkriveno je geološko, paleontološko nalazište. Zbog svoje vrednosti stavljeno je pod zaštitu države.
Tekst ispred geološko paleontološkog nalazišta sedimenata kod manastira Grgeteg:
„Na ovom malom prostoru otkriveni su sedimenti sa vrlo bogatom i dobro očuvanom fosilnom faunom mekušaca, koja ima izuzetno važan značaj ne samo za geologiju Jugoslavije već i Evrope. Bogatstvo faune doprinelo je da Grgeteg postane u svetu poznato mesto donjeg pliocena – pontijskog kata, u okviru nekadašnjeg Panonskog mora koje je plavilo obod fruškogorskog ostrva. Određeno je preko četrdeset vrsta, od kojih je dvanaest ovde prvi put nađeno. Fauna mekušaca iz „Grgeteških slojeva“ posebno vivipare predstavlja začetak snažnog razvića prvog stadijuma t.z.v. paludinskih mekušaca, na osnovu kojih su pruženi prvi dokazi u paleontologiji za tačnost Darvinove descedentne teorije evolucije. Zbog ovih odlika i naučne vrednosti ovo mesto je 1973. godine stavljeno pod zaštitu kao prirodni spomenik.“




Srpski despoti u Ugarskoj

Posle Angorske bitke koja se odigrala 1402. godine i koja se završila turskim porazom, despot Stefan Lazarević, prihvata vazalni odnos prema Ugarskoj. Nadao se da će mu Ugri pomoći da očuva despotovinu.

Ugarski kralj Sigismund daruje velike posede Kupinovo i gradove Zemun i Mitrovicu s pravom na uživanje i ekonomsko korišćenje despotu Stefanu Lazareviću. To se pravo odnosilo i na njegove naslednike. Te posede smrću despota Stefana Lazarevića, nasledio je Đurađ Branković. Zbog nesuglasica s ugarskom plemićkom porodicom Korvin, despot Đurađ gubi sve privilegije i posede.

Kada su za Ugarsku nastupila teška i nesigurna vremena, turski ratnici su u malim odredima upadali u južnu Ugarsku i iza sebe ostavljali pustoš, a sa sobom odvodili roblje, Ugarsko plemstvo je smatralo da se pregovorima s Turcima može postići primirje. Mada niko nije gajio iluzije da će se mir održati u dužem vremenskom periodu.

Sultan Bajazit II prihvata pregovore sa Ugarima. Za pregovarača imenuje despota Vuka Brankovića, kao veštog i smelog ratnika koji se dokazao ratujući za islamsku imperiju. Pregovori su vođeni 1459. godine.Ugarskoj je bio potreban predah. Južna granica je bila ugrožena. Da bi je sačuvao, ugarski kralj Matija Korvin s namerom da pridobije Vuka Brankovića kojeg je cenio kao iskusnog ratnika sposobnog da okupi vešte srpske ratnike dodeljuje mu počasnu titulu despota i daje mu na uživanje i korišćenje sve posede koje je imao despot Đurađ Branković. Kralj Korvin za uzvrat traži da Vuk na granici prema Turskoj sa srpskim ratnicima organizuje čvrst bedem, živi zid od veštih i dobro obučenih srpskih ratnika. Da bi stvorio privid da Srbi ratuju za svoje interese, njihovi zapovednici su bili srpski vitezovi.

Vuk Branković, na posedima i u gradovima, koje mu je dodelio kralj Korvin, zatiče Srbe starosedeoce, koje su planski naseljavali raniji despoti, ali i Srbe koji su u IX veku primili hrišćanstvo od prosvećenih misionara braće Ćirila i Metodija. Ti Srbi, iako malobrojni, činili su autohtono stanovništvo u južnoj Ugarskoj. Da bi Vuk pridobio što više Srba za useljavanje, na Ugarskom saboru 1481. godine doneta je zakonska odredba kojom se pravoslavno stanovništvo oslobađa plaćanja desetka katoličkoj crkvi. Ono što je naročito značajno za despota Vuka, to je uverenje da će Ugri pomoći Srbima da oslobode porobljenu despotovinu. On je sa ocem slepim Grgurom i sultanijom Marom pri propasti srpske države, probegao u Tursku s uverenjem da će njegov otac postati vladar vazalne Srbije.

Turska imperija, na vrhuncu moći, gazi svoje obećanje i Srbiju pretvara u tursku provinciju. Razočaran Vuk Branković prilazi Ugrima 1464. godine. Često se nalazi na granici. Posebno se istakao u bici kod Bečeja 1482. godine. Verovao je da je Srem privremeno utočište Srba i da će se oni vratiti u svoju oslobođenu otadžbinu. Sudbina je htela drugačije. Iznenada je umro 1485. godine bez naslednika.

Zakonski naslednik Vuka Brankovića, titularno je postao Đorđe Branković, unuk Đurđa Brankovića. Ugarski kralj Matija Korvin, ukazom je imenovao Đorđa Brankovića za despota. Titularno je despotovina produžena.

Despot Đorđe, zajedno sa majkom Angelinom i bratom Jovanom dolazi u Srem. Oni donose kivot despota Stefana, slepog, i ostavljaju ga u crkvi sv. Luke u Kupinovu.

Novi despot je vešt ratnik i diplomata. Učestvovao je u mnogim bitkama, ali je izgubio nadu da će mu Ugri pomoći u oslobađanju Despotovine. Posle smrti ugarskog kralja Matije Korvina bilo je više kandidata za njegovog naslednika. Despot Đorđe se kao „slamka među vihorima“ priklanja onoj strani koju je smatrao korisnijom za svoj narod. Privilegije date Srbima postepeno se ograničavaju. Pojedini katolički biskupi osiono i drsko traže da šizmatici moraju plaćati desetak katoličkoj crkvi. Kaločki nadbiskup upozorava despota da je Ugarska hrišćanska zemlja a ne šizmatička i da na teritoriji Ugarske ne može biti šizmatička uprava. Gubeći nadu da će se Srbija uskoro osloboditi i razočaran pasivnošću Ugarske, despot se zamonašio i dobio ime Maksim. Nasledio ga je brat Jovan koji je bio ratoborniji. Upadao je sa svojim odredima u Bosnu i Srbiju. Usled čestih ratova pretežno na granici gde se isticao svojom hrabrošću despot iznenada umire 1502. godine. Sa titulama išlo je i nasledstvo. Despot nije imao muškog potomstva, pa monah Maksim i majka Angelina ostaju bez ikakvih sredstava za život. Gube pravo na sve posede pa i na titule. Da bi preživeli odlaze u Vlašku kod prijatelja, vladara vlaške Radula Velikog. Iako monah Maksim kao visoko obrazovan i neumoran pregalac čini diplomatske usluge Vlaškoj, on se i bori za razvoj kulture i prosvete srpskog naroda. Na njegovu inicijativu u Vlašku dovodi obrazovanog kaluđera Makarija i osniva prvu spsku štampariju. Plemićka porodica Jakšić ustupila je poslednjim Brankovićima deo svojih poseda. Oni se vraćaju u Srem, podižu manastir Krušedol, a majka Angelina u Krušedolu podiže i crkvu. Uloga poslednjih despota iz porodice Brankovića je nemerljiva u očuvanju duhovne i svetovne baštine srpskog naroda. Oni su doprineli očuvanju identiteta srpskog naroda. Na Fruškoj gori podigli su nekoliko manastira koji su bili rasadnici prosvete i kulture. Za njihove zasluge crkva ih je proglasila za svece. Svi poslednji Brankovići bili su sahranjeni u manastiru Krušedolu. Kada je na Veziru 1916. godine turska vojska pretrpela katastrofalan poraz, u odstupanju je opljačkala i zapalila manastir Krušedol a mošti porodice Branković sasekla. Danas u manastiru Krušedolu nalazi se samo ruka majke Angeline.

U narodu je postojalo verovanje da je ta ruka čudotvorna. I danas uoči manastirske proslave posvećene majci Angelini roditelji dovode bolesnu decu nadajući se ozdravljenju ili poboljšanju njihovog zdravlja. Bolesnici noć provedu u hramu a roditelji u porti manastira.

Despot Vuk Branković nije proglašen za sveca ali mu je narod davao nadprirodna svojstva i ovekovečio ga u narodnim epskim pesmama.

Car Jovan Nenad

Posle Mohačke bitke koja se odigrala 1526. godine Turci kao pobednici prodiru u Ugarsku. Bežeći od Turaka nesrećno je izgubio život mađarski kralj Lajoš II. U Ugarskoj se vodi građanski rat za naslednika prestola. Posledice građanskog rata su bezvlašće, rasulo i anarhija. To koriste Turci i sve dublje prodiru u Ugarsku.

Tada se u srpskom narodu pojavljuje nepoznata ličnost ali dostojna poverenja. Koristeći povoljnu priliku okuplja srpske ratnike i proteruje Turke iz Bačke i većeg dela Banata i Srema. Srbi mu masovno prilaze. Njegova vojska je brojala oko 15000 vojnika. U ono vreme to je bila velika vojna sila koja se morala poštovati. Njemu su prišli mnogobrojni Srbi iz Srema sa bivšim kastelanom despotice Jelene Branković iz Iriga Jovanom Dolićem.

Na osvojenim teritorijama je osnovao i organizovao srpsku autonomiju. Po etničkom sastavu u Bačkoj i u Banatu oko 70% stanovništva činili su Srbi. U Sremu procenat srpskog stanovništva je bio još veći. Za protivnike Mađare bio je razbojnik, a za srpski narod bio je vizionar. Smatrao je da će se srpski narod pretopiti ili iščeznuti sa istorijske pozornice. Srpski plemići da bi sačuvali sopstvenu glavu ili privilegovani položaj menjaju veru, prelaze u katoličanstvo ili islam, a srpski narod ostaje raja sa obe strane reke Save.
On je prva lasta, prvi Srbin koji je pokušao da stvori neku vrstu autonomije za Srbe da bi opstali kao narod. Ubijen je u Segedinu, na prevaru kada je išao na pregovore. Njegovu glavu su poslali na mađarski dvor, a zvona sa svih katoličkih crkava su zvonila u znak pobede. Iako je njegova vojska poražena, njegova pionirska uloga u borbi za pravo srpskog naroda nije zaboravljena. U tom smislu se moze govoriti da je nastavio delo Brankovića


GRGETEG
Nastanak Grgetega
Poznato je da su fruškogorski manastiri i crkve imali velike posede i da im je za obrađivanje tih poseda bila potrebna radna snaga. U tu svrhu, naseljavali su došljake na manastirske posede, davali im nastambe i mogućnost da sami izgrade kolibe u kojima će stanovati.
Naselja na manastirskim posedima nazivala su se prnjavorima. Naši preci prenosili su na potomke narodna predanja da ime prnjavor potiče od prvih doseljenika, koji osim prnja i rita nisu drugo ništa imali. To predanje je bez ikakve osnove.
Reč prnjavor potiče od grčke reči pronoios-pronija i označava imanje pod upravom manastira i crkava. Pronije su postojale su i u Vizantiji, prilagođene novim društveno-političkim odnosima, a u Srbiji se prvi put spominju u Povenji kralja Milutina, izdatoj 1299-1300.godine/.Izvor podataka „Istorija Srba“ od S. Ćorovića.
Naziv prnjavor imala su i Austrougarska naselja podignuta na imanjima pravoslavnih manastira. Ta imanja manastiri su dobijali privilegijama ugarskih i austrijskih vladara.
Prnjavorci za korišćenje manastirskog poseda gube status slobodnih seljaka i postaju manastirski kmetovi. Imali su obavezu da na manastirskom posedu besplatno rade određen broj dana u godini. Ta obaveza se nazivala radna renta. Kmetovi su tu obavezu zvali kuluk. Imali su obavezu da deseti deo od svih proizvedenih proizvoda ustupe manastiru.
Kao naselje Grgeteg se spominje krajem XVII i početkom XVIII veka, kada se spominju i ostali manastirski prnjavori.
Selo je sagrađeno na brdovitom terenu u jugoistočnom delu Fruške gore. Reljefno to je planinsko naselje gde oko 2/3 seoskog atara čine bregovi i proplanci.
Selo je smešteno u dolini Kalin poroka koji izvire iz bila Fruške gore. Izvor potoka naziva se Kalina voda, a potok se probija se kroz okomite padine bregova, protiče pored manastira i 200 metara južno širi se dolinom od 300 do 900 metara. U toj dolini u pravcu jugo-istoka sa obe strane Kalina potoka smestilo se selo Grgeteg. Ono je nastalo kao kmetovsko naselje istoimenog manastira. Stanovnici Grgetega bili su manastirski kmetovi – prnjavorci. Oni su od manastira dobijali hiže za stanovanje ili placeve na kojima su gradili svoja stambena skloništa, obične kolibe oblepljene blatom ili zemunice kopane u brdima. Za korišćenje manastirskog zemnjišta imali su obavezu prema manastiru. Nisu bili slobodni seljaci. Zemljište koje su dobijali najčešće je bilo pod šumom ili šipražjem koje su oni krčili i pretvarali u plodna polja. I danas jedan potes u Grgeteškom ataru nosi naziv „Krčevine“.
Stambeni uslovi prnjavoraca bili su jako teški. Zbog siromaštva najčešće su imali samo jednu prostoriju sa furunom (peći) ili ognjištem. Zbog jakih zima gradili su ih ekonomično i vešto. Tu je stanovala cela porodica. Zemunice su se kopale zbog straha od Turaka i razbojnika.
Do drugog svetskog rata kada se krene kolskim putem u Neradin, na samom ulazu sa leve strane bilo je nekoliko zemunica u kojima su stanovali Cigani do 1941. godine, kada su pobegli ili oterani u logor. Zub vremena je učinio svoje, zemunice su se srušile, ali ostala je jedna ruinirana i trošna kao ostatak- nemi svedok prošlosti. Postoji pretpostavka da je ona možda ostatak zemunica iz XVIII i početka XIX veka u kojima su živeli naši preci.
Carica Marija Terezija počev od 1740. pa sve do 1780. godine izdaje Uputstva o načinu gradnje kuća, i o načinu gradnje sela koja su morala biti ušorena.
Uprava u Rumi 1795. godine donosi Uredbu da se sve zemunice moraju srušiti i da se kuće moraju graditi nad zemljom.
U XVIII veku mnogi putopisci, a i zdravstvena komisija koja je radila na suzbijanju kuge, opisuju selo kao neušoreno, sa kućama međusobno udaljenem i razbacanim po proplancima. One su bile građene od naboja i čerpića sa jednom, ređe više prostorija. Najveći broj kmetova živeo je u bednim kolibama.
Tek u prvoj polovini XIX veka počinje regulacija zemljišta i izgradnja sela, kao jedinstvene celine. Te kuće, tačnije rečeno kućerci, grade se od naboja, čerpića, ređe cigle, a pokrivaju se slamom i trskom. Crep je bio izuzetak do osamdesetih godina XIX veka. Upotreba stakla za prozore je retkost. Umesto stakla upotrebljava se providno platno ili papir. Zbog zbijenog i skučenog zemljišnog prostora, selo je nepravilnog oblika. Placevi za gradnju kuća bili su mali, skučeni. Ulice su bile uske a selo se razvijalo u dužinu prateći tok Kalin potoka. Ulice se nisu mogle seći u vidu krsta zbog konfiguracije terena, tj. relativno uske doline. Selo se gradilo sa obe strane Kalin potoka. Ulice nisu bile ravne. Sa desne strane potoka su bile ravne a sa leve strane uzdizao se proplanak na kome su takođe građene kuće, što je karakteristično za mnoga planinska sela.
Kada je voda Kalin potoka podlokala korito duboko ispod površine ulice, potok se morao premostiti ćuprijom (mostom).
U blizini mosta nalazio se bunar sa đermom. I danas kao ostaci prošlosti ćuprija je u upotrebi, a bunar sa đermom ozidan, opravljen i osposobljen za upotrebu i predstavlja autohtoni ostatak razorenog Grgetega.

Đeram

Ćuprija iznad Kalin potoka
Osim te dve ulice koje prelazeći most čine centar, selo je imalo još tri mala sokaka. Niže od mosta suočavala su se zadnja dvorišta susednih kuća, tako da se taj deo potoka nije video.
Koncem XIX i početkom XX veka, ruše se stare kuće, grade nove – veće, od čerpića, ali i od cigle. Krovovi se pokrivaju crepom, ali još uvek ima krovova od slame ili drveta – trske.
Ekonomski dobrostojeća domaćinstva osim stambenog prostora imali su sve potrebne ekonomske prostorije. Stambeni prostor bio je okrenut prema ulici.
Najrasprostranjeniji tip kuća bio je od dve sobe, kuhinje i hodnika. Često i male sobe. Taj stambeni prostor imao je prednju sobu sa ulice i zadnju okrenutu prema dvorištu. Iz dvorišta se ulazilo u gonak (hodnik) koji je mogao biti zastakljen ili otvoren, uzak ili širok. Iz hodnika se pravo ulazilo u kuhinju. Osim stola, stolica i vitraža za posuđe u kuhinji je obavezno bio i zidani šporet sa rernom i plotnama. Iznad plotni bila je pričvršćena vežena kuvarica. Služila je za zaštitu zida u slučaju prskanja pri kuvanju.

Zidani šporet

Kuvarica
U Grgetegu je bilo osam kuća koje su imale veći prostor. Obično su sa ulice imale dve ili tri sobe. U tim kućama gradili su se hodnici iz kojih se ulazilo u više prostorija. Bilo je i nekoliko manjih kuća koje su imale samo kuhinju i sobu . Njihova dvorišta obično nisu bila ograđena. Prozori su na kućama bili veliki pa su sobe bile svetle. Mnoge kuće imale su roletne ili drvene kapke zvane „šaloni“.
Nameštaj u sobama zavisio je od imovinskog stanja porodice. Sve su porodice imale krevete, sto i stolice. Bilo je samoukih seljaka koji su sami pravili nameštaj za svoju porodicu. Imućnije porodice imale su kvalitetniji nameštaj (kanabe, trpezarijski sto, stilsko ogledalao, ormane i krevete od tvrdog drveta).
Veliki broj domaćinstava imao je dvorište popločano kamenom. Pored mnogih kuća bio je usko asfaltiran prostor sa kamenom ili cementom (betoniran).
Selo Grgeteg bilo je puno zelenila i cveća. Mala dvorišta nisu sprečila žensku čeljad da imaju ukrasno cveće u saksijama i da odvoje u dvorištu parče zemlje da bi zasadile georgine, lale, šeboj, narcis i muškatle.
Sa ulice se ulazilo u kuću na mala vrata – kapidžik i veliku kapiju za prolaz zaprežnih kola i stoke.
Ograde sa ulice su bile od dasaka i nazivale su se tarabom ili platnom. Platno se krečilo kao i kuća. Ograde između komšijskih dvorišta bile su od tesanih dasaka i nazivale su se plot.
kuće J. Lončarevića






Svadba u kući Mirka Pavlovića 1937.godine




Od ekonomskih pomoćnih prostorija postojao je ambar za kukuruz tzv. kotobanja, svinjci, živinarnik, šupa za pečenje rakije, furuna za pečenje hleba, drvljanik, štala za rogatu stoku, kačara i podrum. Podrum, kačara i štala za rogatu stoku su bili pod krovom kuće.
U šupi za pečenje rakije (rakidžinici) preko zime su se ostavljali alati za obradu zemlje – prethodno temeljno oprani i očišćeni.
Značajno mesto i višestruku namenu, imala je kačara od čerpića, cigle ili dasaka. Kačara je široka prostorija, sagrađena između temelja kuće i dugačka je nekoliko metara. Siromašne porodice imale su male drvene ostave ili šupe.
U kačarama su se nalazile visoke kace za smeštaj žitarica i kace manjih dimenzija za obrano grožđe i otresene šljive. Kačare nisu imale prozore pa su leti zbog hladovine služile i kao kuhinja.
Podrum je prostorija veoma značajna i važna, namenjena za smeštaj vina, rakije, zimi krompira, masti i ostalih prehrambenih proizvoda. Veći broj domaćinstava u Grgetegu imao je podrum. Njegova dimenzija i veličina zavisila je od imovinskog stanja porodice. Pri gradnji kuća prvo su se kopali podrumi pa zidali temelji kuća. U podrum se ulazilo najčešće iz dvorišta i bili su zasvođeni. Kod manjih podruma svodovi su bili kružnog oblika.
Čuveni graditelji bili su braća Nikolić iz Iriga. Precizno i znalački izvodili su građevinske radove i posebno se isticala skladnost svodova kao da su ih projektovali pravi projektanti. Seljani su smatrali da je to vrhunski domet graditeljstva. Sa obe strane podruma na podu stavljale su se paralelne grede zvane „birvati“. Na njih su se stavljala burad za piće. Iznad ulaza u podrum bila je ugrađena široka i debela daska gde se držao hleb, koji se mesio jednom nedeljno. Obično šest hlebova je bilo dovoljno za nedelju dana.
Podrum je bio ostava za čuvanje hleba i vina i za seljake je to bila svetinja.
Zbog malih placeva vršidba žitarica se vršila van sela. Mesto gde su se vršile žitarice nazivalo se guvno.
Selo Grgeteg-u XX veku
Po administrativnoj podeli selo pripada opštini Neradin, srez Irig i nalazi se na području Srema.


Slika Grgetega iz 1922.godine


Kao malo planinsko naselje nije imalo struju kao susedno selo Krušedol prnjavor. Za osvetljavanje su se koristile petrolejske lampe i fenjeri. Naše babe su upotrebljavale žižak za osvetljavanje.
Putna mreža sa susednim selima odvijala se seoskim putevima. Seoskim putem selo je bilo povezano sa Krušedolskim prnjavorom ( 4,5 km ), Neradinom(2 km), a odatle se povezalo sa Irigom i drugim trgovačkim centrima. Put do Velike Remete nije ni postojao. Seljani koji su imali njive u remetskom ataru do njih su dolazili okolnim putevima iz Krušedol prnjavora. Postojao je put koji je pored Bumbića, Radovanca i kroz šumu izbijao blizu Bukovačkog potoka. Odatle je put vodio do Banstola, otprilike gde je sada sagrađen “Partizanski put”. Tim putem se mogla kretati samo volovska zaprega.
Mnoge porodice u selu nisu imale bunar. Ta domaćinstva su se snabdevala vodom sa bunara na đeram koji se nalazio u centru sela. Bunarska voda nije bila kvalitetna pa su meštani uputili molbu srezu Irig da im se izgradi česma. Ona bi bila kaptirana sa svežom izvorskom vodom. Molba je bila odbijena. Uporni seljani su se obratili nadležnom ministarstvu sa istovetnom molbom. Ministarstvo je odobrilo molbu tako da je nova česma izgrađena o državnom trošku. Česma je sagrađena tridesetih godina dvadesetog veka i bila je na pumpu. Zbog kvaliteta vode skoro su sva domaćinstva koristila vodu za piće sa česme.
Selo je imalo trgovačku radnju i dućan, kafanu i bircuz. Privatne kuće i kafane bila su jedina mesta gde su se domaćini ponekad sastajali i razmenjivali mišljenja o prinosima, kvalitetu useva, al i o političkim zbivanjima. U selu osim Jefte Lončarevića niko se nije bavio politikom.
U trgovačkoj radnji bilo je dosta raznih artikala pa su se kućne potrepštine za domaćinstvo mogle tu nabaviti. U dućanu su se prodavale samo najnužnije stvari za potrebe domaćinstva. Tu su se mogle kupiti so, petrolej, šibice i još nekoliko artikala. U dućanu smo mi deca za jaje dobijali cokoladu. U selo su povremeno dolazili torbari iz Dalmacije I Češke. U drvenim koferima pognutih leđa prodavali su sitnu robu potrebnu svakom domaćinstvu. Kod njih su se mogli kupiti cešljevi, igle, žileti, makaze i bezbroj drugih sitnica. Sramnim Minhenskim sporazumom 1939. godine kada su Sudeti poklonjeni Nemačkoj dva češka torbara kod kojih je moja majka kupovala robu došla su da se pozdrave i sa suzama u očima naznačili da se više vraćati neće. Za potrebe stanovništva u selu su postojali neophodni uslužni zanati berberin, kovač, obućar i krojačica.
U selu je postojalo i Lovačko društvo U lov se išlo radi rekreacije i zabave. Lovci su lovili lisice, vukove, divlje svinje, veverice, zečeve. Ponekad u šumi naiđe zalutali fazan ili neka veća ptica.
Kad se iz Krušedola Prnjavora pored ledina (sada kuća) krene prema Grgetegu i nizbrdo spušta u dolinu na desnoj strani se nalazi kosa padina. Taj predeo se naziva Krčevine. Do Drugog sverskog rata bile su uredno obrađene i zasejane plemenutim kulturama. Na levoj strani bile su duge padini zasađene šljivama. To je bio velik i dugačak voćnjak u vlasništvo manastira. U podnožju su bile livade za ispašu stoke, prostirale su se do sela. Iako konfiguracija terena nije pogodna zbog mnogo nagiba, svako parče zemlje bilo je obrađeno i uredno održavano. Kad sam prošle godine kolima sišla u dolinu prema Grgetegu, umesto lepih livada i negovanog kaluđerskog voća, izbijala je šikara, trnje i šiprag.
Kmetovi manastira, naši preci, to su krčili i pretvarali u plodna polja.
U selu je bilo porodica sa malim zemljišnim posedima. Neuki a bez potrebnih sredstava za rad. Siromašni seljaci se zadužuju. Kamate su bile visoke. Nastaje raslojavanje i propadanje sitnih posednika. Obrazovani kaluđer sa grupom seljaka 1902. godine osniva seljačku zemljoradničku zadrugu. On je istovremeno bio i sekretar zadruge. Usmerava zadrugare na novčane ustanove sa relativno niskim kamatama. Preko zadruge nabavljala se jeftinija roba.
Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda 28.06. 1914. godine bio je povod za Prvi svetski rat. Uzroci rata su u hegemonističkim aspiracijama Austro-Ugarske.
Stanovnici Grgetega bili su velike patriote. Selo je imalo četiri dobrovoljca. Pojedini vojni obveznici nisu hteli da ratuju za Austriju. Bilo je slučajeva da su sasecali sebi kažiprst. Neki su glumili sakatost ili neuravnoteženost ( kao Mirko Pavlović i Josipa Pavlovića) pred vojnom komisijom.
Godine 1917. visokoprosvešćeni arhimandrit manastira Grgetega Danilo Pantelić zamolio je žene iz Grgetega da iz humanih razloga podrže inicijativu Srpske pravoslavne crkve i prime srpsku decu koja gladna i nezbrinuta masovno umiru. Austrougarski vojnici su im pobili žensku ćeljad, (majke, bake) i o njima se niko ne brine. Žene Grgetega su znale izreku:”Dva puta daje ko brzo daje”, bez dvoumljenja su izjavile da prihvataju decu na izdržavanje. Možda su toj deci očevi preživeli golgotu Albanije. Doista, posle rata očevi i bliski rođaci došli su po decu. Ostao je samo Milan. Bogati seljak Toša Pavlović usvojio ga je, jer niko nije došao po njega.
Te iste 1917. počeli su se pojavljivati i vojni begunci. Zvali su ih “zeleni kadar”. Mnoge porodice su ih krile do oslobođenja. Nekoliko njih (četvorica) prešlo je u Srbiju i učestvovalo u ratu protiv Austrougarske.
U selu nije bilo doma kulture i kulturni život se odvijao u školi (i manastiru) i na raskršću. Za svetog Savu i Vidovdan manastir je organizovao kulturni program , recitovale su se i pevale svetosavske pesme. U kratkom uvodnom govoru sveštenik je govorio o životu mladog Rastka, potonjeg svetog Save. Od proleća do jeseni na raskršću o praznicima i nedeljom mladi su se zabavljali i igrali valcer, tango i tada popularno Vasino kolo. Svirao je uhodan trio, Veljko Nikić na gitari, Lazar Stanimirović na harmonici i Ćirica Radovanović na tamburici. U selu je ponekad uz gusle pevao i Jefta Lončarević. Za vreme letnjeg raspusta u selo je kod roditelja dolazio učitelj Sava Nikić. Ponekad se pridruživao sviračima ali češće sam svirao violinu. U kasne večernje sate ponekad su se mladi pratili uz zvuke gitare. Postojala je i pesma koja je počinjala rečima: “Ko se noću uz gitaru prati, Caja, Veljko, Sava i Milenko.”
Zabavni život se odvijao i po kućama, obično o praznicima. Nedeljom popodne ili predveče, raskršće je bilo puno meštana svih uzrasta. Žene su sedele na klupama, međusobno razgovarale i odmarale se od svakodnevnih obaveza. Svečano su oblačile svoju decu da im budu na oku. Ispred kuće Veljka Milutinovića bila je ljuljaška. Tu su se deca skupljala, sedala na ljuljašku i mađusobno se družila.


Sestre Gorjanović Jovanka, Julka, Milica ,mali brat Ćira i rođak Đoka 1938.godina
Odrasli muškarci su nedeljom najčešće obilazili vinograde, voćnjake i polja zasejana pšenicom i drugim žitaricama. Imali su običaj da u ruci donesu malu kitu klasja od pšenice da bi pokazali kakvog je kvaliteta i kolika je veličina zrna.
Romske kuće
Na ušću leve pritoke Radovanca u Kalin potok nalazila su se dva kućerka sagrađena od naboja, u kojima su živeli domaći Cigani. Porodica Šandora Nikolića je bila mnogobrojna. U drugoj kući je živela srpsko-romska porodica Simić-Nikolić. Todor Simić je živeo sa nevenčanom suprugom, Cigankom Vukom. Imali su dva sina. U toku rata bio je u zarobljeništvu. Stariji sin Milutin služio je u Neradinu kod Marković Lazara i preživeo rat. Mlađi sin Jovica koji se vodio kao Srbin nije hteo da se odvoji od majke i završio je na nekom stratištu. Najverovatnije u Jasenovcu. Bili su čuvari stoke. Seljaci su ih nazivali govedarima i svinjarima jer je u selu najviše bilo volova i svinja. Ujutro su prolazili seoskim sokacima i oglašavali se klepetušama. To je bio znak seljacima da isteraju stoku na ulicu. Stoka se terala na velike pašnjake i livade a najviše se zadržavala oko bunara na đermu zbog vode. Kod bunara su se nalazili valovi iz kojih se stoka pojila.
Seoska groblja
Grgeteg je imao dva groblja, staro i novo. Staro seosko groblje nalazilo se na relativno niskom proplanku koji se postepeno smanjivao. Nalazilo se severoistočno od sela, a kada je nastalo nema pouzdanih podataka. Postoji predpostavka da datira od kraja XVIII veka. Na njemu se pretežno nalaze spomenici iz XIX i XX veka. Spomenici su od kamena pretežno ružičastog. Na groblju je bilo dosta kosturnica. U toku Drugog svetskog rata neki seljani i partizanski agitatori su ih pretvorili u baze i tu se sakrivali u slučaju blokade sela. U toku rata groblje je zapušteno. Neki spomenici su polomljeni ali ima i onih čija su imena nečitka, sprala ih kiša i sneg. Ima nadgrobnih spomenika porodica koje su izumrle ili se iselile. Takav je slučaj sa porodicom Kostić. Poznat i značajan srpski istoričar dr Mita Kostić nije zaboravio svoje korene. Njegovi su preci živeli u Grgetegu i nalaze se zabeleženi 1795. godine od strane zdravstvene komisije koja je radila na suzbijanju kuge. Materijalno, kao donator, pomogao je u obnovi razorenog manastira, odužio se zavičaju. U znak priznanja, manastirsko osoblje dozvolilo je da mu se grobno mesto nalazi u manastirskom parku. Staro groblje je do skoro bilo zapušteno, iako ono predstavlja hroniku i istoriju stanovnika sela od XIX i prvih dekada XX veka.
Južno od njega nalazilo se novo groblje, nastalo između dva svetska rata kada je staro groblje zbog malog prostora bilo popunjeno. Nedostajalo je mesta za nova groblja. Na mnogim nadgrobnim spomenicima uneti su lični podaci i članova porodice koji nisu tu sahranjeni. Oni su stradali ili u Mitrovici ili u nekom od logora smrti za vreme Nezavisne države Hrvatske.
U Sremu, pa i u Grgetegu, postojao je običaj da mnoge porodice kao svetinju čuvaju čitulju. Čitulja je mala, ukoričena, čista knjiga koja se nalazila u sobi obično najstarijeg člana domaćinstva. Pored nje su stajali svećnjak i kandilo. U nju su se unosili podaci o godini rođenja i smrti svakog člana porodice. Čitulja u našoj kući beležila je smrt sedam generacija. Kandilo se palilo u određene dane po verskim praznicima, kada se odaje pošta mrtvima.


IZLETIŠTE Kaline vode
Izvor Kalina potoka naziva se kalina voda. Nalazi se oko tri kilometra severno od sela, u gustoj listopadnoj vegetaciji stoletnog šumskog drveća hrasta, bukve, graba i dr. šumskog drveća i šumskog divljeg bilja. Kaline vode nalaze se na 408 metara nadmorske visine. Spuštajući se do sela potok je pravio stepanaste vodopade. Gusta krošnja listopadnog drveća, kao i potok privlačili su ne samo seljane da utrtom stazom naprave izlet do Kaline vode. Tu je bila sagrađena i lepa česma. Nebrigom seljaka oronula je ali je ostala cev iz koje je tekla bistra, hladna i zdrava izvorska voda. Često su na sam izvor po vodu vodili i nas decu. To je bila prijatna šetnja. Grgetežani su izvor nazivali Hajdučka česma i usmeno kazivali da su se tu davno okupljali hajduci.
Česte posete manastiru a i Kalinim vodama činili su Karlovački đaci s direktorom Mikom Jakovljevićem. Oni su posećivali fruškogorske manastire kao i sokolska društva. Od Karlovaca preko Kurjakovca spuštali su se u Veliku Remetu a zatim niz remetski breg da obiđu i manastir Grgeteg, pa zatim da stignu i do Kaline vode. Potomci Grgetežana preko leta dolazili su kod svojih rođaka da se uz zdravu vodu, lepu i netaknutu prirodu, u tušini i u miru odmore od gradske vreve i svakodnevnog rada.











STANOVNIŠTVO
Stari Sloveni su se naselili u ove krajeve pri kraju V i nastavili naseljavanje tokom VI. veka. Prema podacima vizantijskog cara Porfirogenita Srbi se prvi put spominju u Podunavlju oko Beograda 630. godine.
U VII veku Sloveni se prostiru od Crnog mora do Bavarske (Lužički Srbi). Sloveni su veoma velik narod ali malo poznat u Evropi (podaci od istoričara Efeski). Za vreme prosvetitelja Ćirila i Metodija (863-864) Srbi se učvršćuju u hrišćanskoj veri. Porazom Vizantije oko 1180. Srem je pripojen Ugarskoj, ali helenska kultura kasne antike ostala je i opstala do danas.
Od osnivanja manastira nastala je potreba za radnom snagom koja će obrađivati imanje i poslugom koja je potrebna kaluđerima.



Karta Srema iz XVII vek
Ko su bili i odakle su došli prvi stanovnici tj. manastirski kmetovi verovatno se nikada ni neće saznati na osnovu valjanih izvora. Za vreme dugotrajnih ratova između Austougarske i Turske, zatim razaranja fruškogorskih manastira u XX veku uništavana je arhiva koja je najverovatnije sadržavala dragocene podatke o poreklu i broju kmetova. Kada su Turci u XVI veku ugrožavali granice Južne Ugarske i sa malim odredima upadali u Srem, iza sebe su ostavljali pustoš. Još tragičnija sudbina je pohapšenog stanovništva koje su odvodili i prodavali kao roblje. U strahu od turskog pogroma i zlodela u talasima nastaju seobe, tačnije preseljenje stanovnika iz Južne u Severnu Ugarsku. Južna provincija Ugarske ostala je pusta ili vrlo retko naseljena. Ta naselja su mala i po mogućstvu na skrovitim mestima da što manje budu upadljiva.
Po oceni statističara i demografa u Sremu je ostalo oko 20% stanovništva, i to pretežno Srba. U teškim uslovima, kada se manastir Grgeteg delimično pali, kaluđeri beže i skrivaju se a kada pogrom prođe osposobljavaju manastir za kulturno-prosvetnu delatnost. U takvim uslovima manastiri ostaju i dalje čuvari kulturne baštine i imaju misiju očuvanja identiteta srpskog naroda.
Kada su Turci zagospodarili Ugarskom, iz finansijskuih i ekonomskih razloga naseljavaju Srem Srbima iz Srbije s ciljem da obrađuju zemlju i plaćaju poreze u zavisnosti od imovinskog stanja porodice. Turski način oporezivanja je bio specifičan. Oni su uveli porez za svaku vrstu delatnosti i tačno naznačivali koliki je porez za vinograde, voćnjake, mlinove itd.
Kaluđeri dele sudbinu svoga naroda i postaju turska raja. Katastrofalnim porazom turske vojske kod Beča, Turci se povlače, beže u rasulu i usput gube lokalne bitke. I Austriji i Turcima bio je potreban mir. Mirom u Sremskim Karlovcima 1699. granica je išla od Slankamena do Mitrovice. Mir je relativno kratko trajao i Turci blizu Slankamena doživljavaju poraz. Bili su primorani da prihvate Požarevački mir sklopljen 1718.godine. Tim mirom Austrija je dobila Beograd i severni deo Srbije. Ratovi će se obnoviti 1739. i završiti 1742. godine beogradskim mirom. Tim mirom granica se uspostavlja na Savi i Dunavu. Relativni mir dovodi do novih seoba. Te česte seobe Srba austrijska vlast je smatrala osobinom Srba. Karlovačka mitropolija je bila zabrinuta i htela je da ima realnu sliku stanja u kojima živi srpski narod u Slavoniji i Sremu. Zabrinuta je bila i Bečka vlada, ali iz drugih razloga. Ona je poslala svoga savetnika da obiđe ove krajeve i da podnese izveštaj o stanju koje je zatekao.
Savetnik je bio Fon Taube i on je pedantno i opširno zabeležio prilike u kojima je živeo narod. U XVIII veku izvršeno je nekoliko popisa od strane države i od strane srpske pravoslavne crkve. Za manastire, njegovu imovinu, broj kaluđera, kmetova i posluge, dragocen je i sveobuhvatan popis za manastirske kmetove izvršen 1753. godine za vreme reformatora mitropolita Pavla Nenadovića.
Tabelarni prikaz statističkih podataka publikovao je doctor Dušan Popović.
Manastiri
Za manastire imamo podataka iz 1734, 1753 i 1770:
Broj prnjavoraca
1734. 1753. 1770.
Beočin
Bešenovo
Vrdnik
Grgeteg
Divša (Đipša)
Jazak
Krušedo(l)
Kuveždin
Privina (Pribina) glava
Rakovac
Remeta (Velika)
Remetska (Mala Remeta)
Fenek
Hopovo
Šišatovac 9 nepoznato nepoznato
12 12 28
26 7 23
29 23 27
1 15 29
1 7 16
37 5 29
4 nepoznato 25
10 14 19
43 24 29
16 13 20
Nepoznato 6 19
-„- 7 nepoznato
-„- 3 -„-
10 12 23

Statistički podaci o broju prnjavoraca u Grgetegu su sledeći:
1753. 23 prnjavorca broj stanovnika 93
1788. broj stanovnika 74

Statistički podaci pokazuju da je broj kmetova relativno mali, ali se posle 1753. godine uočava tendencija blagog porasta.
Mali broj kmetova prouzrokovan je nedostatkom radne snage na manastirskim posedima. Izuzetak je bio manastir Grgeteg, koji je pripojen Karlovačkoj mitropoliji.
Po popisu iz 1753. godine u manastiru je bilo: 15 kaluđera, 5 đaka i 5 sluga.
Podaci su zbirno prikazani za dvanaest manastirskih prnjavora. U njima je ukupno živelo 152 porodice kmetova ,od toga u prnjavorima je rođeno 23 prnjavorca i 24 u ostalim selima Srema.
Iz prethodnih podataka jasno se vidi da ni jedna trećina manastirskih kmetova nije rođena u Sremu. Ukupan broj stanovnika kmetova iznosio je 535. Iz gore prikazanih podataka očigledno je da je prosečna kmetovska porodica imala 3 do 4 člana. Mortalitet je bio veći od nataliteta. Mali broj članova porodice imao je više uzroka. Najznačajniji su siromaštvo koje je preraslo u bedu i nehigijenski uslovi života.
U takvim uslovima smrtnost dece kmetova bila je velika. To je zabrinulo Karlovačku mitropoliju, posebno pošto su neke porodice odumirale i broj srpskog stanovništva se smanjivao. Da bi trgedija bila veća, Grgeteg nije mimoišla ni opaka i zarazna bolest kuga. Kao karika u lancu prenosila se i stigla u ovaj mali prnjavor. Usmrtila je 69 stanovnika.
Iz tabele koju je objavio Dr Radivoj Simonović vidi se brojno stanje stanovnika pre kuge i posle kuge:


Iz tabele se vidi brojno stanje stanovnika pre kuge, posle kuge i 1881. godine. Broj stanovnika je porastao na 360 posle osamdeset i šest godina.
Isto tako broj porodica koje je zabeležila zdravstvena komisija za vreme kuge iznosio je 48, a posle osamdeset i šest godina iznosio je 58.
Zdravstvena komisija koja je radila na suzbijanju kuge ostavila je iscrpne podatke o broju kuća u Grgetegu.
Precizno je obeležila imena i prezimena starešina porodica ili samo prezime. Ostavila je podatke i o brojnom stanju porodice i o ubogim zemunicama koje su bile razbacane po brdovitom terenu.
Dr Simović koji je prevodio zapise lekarske komisije o kugi u Sremu konstatuje sa bolom i gorčinom da su stranci precizno opisali život prnjavoraca i srpskog naroda gde je kuga harala, a da to nije učinio nijedan Srbin.
Iz prethodne tabele se vidi da je broj stanovnika u Grgetegu znatno povećan za razliku od Iriga i Neradina koji nije dostigao brojno stanje pre kuge. Mala je verovatnoća da je broj kmetova u manastiru Grgetegu porastao prirodnim priraštajem. Može se pretpostaviti da je porast rezultat i doseljavanja Srba.
O seobama Srba u XVII i XVIII veku pisali su mnogi pisci i istoričari a akademski slikar Paja Jovanović ovekovečio je hod po mukama izbeglog stanovništva.
Kada su Turci porazili Srbe koji su digli ustanak 1788. godine poznat kao Kočina krajina, bežeći od turske osvete i svireposti u Grgeteg se doselilo 74 lica.
Neki su se vratili na svoja ognjišta, neki su se tokom seobe po ciči i zimi smrzavali, a verovatno da je jedan deo prognanika ostao u Grgetegu.
Statistički podaci po izvorima Karlovačke mitropolije za 1905. godinu su sledeći:
Broj prnjavoraca 336
Br. porodica 58
Br. bračnih parova 90
Br. đaka muških 16, ženskih 20
Statistički podaci iz 1913. godine prema popisukoji je sprovela vlada Hrvatske pokazuju da je broj stanovnika u Grgetegu 360.
Iz subjektivnih ali i objektivnih razloga, mnoge porodice koje su raseljene u Bešku, Inđiju i Krčedin nisu se vratile. Iza njih ostali su samo grobovi predaka. Da bi se otrglo od zaborava koje su sve porodice živele u Grgetegu, pred drugi svetski rat, prilažem spisak porodica kao dodatak.
U razgovoru sa potomcima nekih porodica, bila sam iznenađena da se s pokolenja na pokolenje prenosilo poreklo, odakle potiču i gde su ih kasnije doseljavali, pa čak i mesto odakle su došli. Navodim njihova imena i izjave.
1. Pavlović Lazar (Durbanj): „Naša porodica poreklom je iz Crne Gore. Prvo su se naselili u Mačvu, selo Petlovacu, a u Grgeteg su se doselili seobom Srba koju je predvodio patrijarh Arsenije III Čarnojević. Svi Pavlovići potiču iz istog plemena, a porodice u Grgetegu su bližeg ili daljeg srodstva. Napominjem da je 16 porodica Pavlovića živelo u Grgetegu do 1943. godine.“
2. Vukmirović Jovan (Krecar): „Moja porodica vodi poreklo iz Crne Gore, Prvo su se naselili u Jazak, ali u borbi za egzistenciju dolaze u Grgeteg, na manastirsko imanje kao kmetovi.“
U selu je do drugog svetskog rata živelo dve porodice Vukmirović, bili su rođena braća.
3. Tadić Đorđe:“Naša porodica je poreklom iz Crne Gore. U XVIII veku doselili su se u Neradin, a odatle je moj otac Lazar Tadić, posle Prvog svetskog rata došao u Grgeteg sa porodicom.“
4. Divljaković Luka “Proteran iz Novog Sada 1914.godine I naselio se u Grgeteg”
5. Porodica Nikić. Akademik Fedor Nikić, u svojoj prvoj knjizi piše da je njegov predak Petar (Petronije) Nikić bio Šumadinac. Njegovi su preci živeli u zaseoku između Topole i Aranđelovca. Bio je veran i odan voždu Karađorđu. Kada je Bukureškim mirom 1813. godine odlukom velikih sila Srbija ponovo postala turski vazal radi spasa vlastitog života i svoje porodice, Karađorđe je po drugi put došao u Srem. Prvi put je bio šumar manastira Krušedola. Kao religiozan čovek dao je veliki prilog manastiru i dobro je poznavao ovaj kraj. Vratio se u Srbiju 1788. godine za vreme Kočine krajine. Slomom ustanka napušta Srbiju zajedno sa svojim vernim saborcem Petrom Nikićem. Po voždovom savetu Petar Nikić uputio se prema Krušedolu, međutim, nastanio se u Grgetegu. Njegova porodica je tu živela i posle Drugog svetskog rata. Današnji potomci te porodice žive u više mesta u Srbiji.
6. Lazarević Ilija: Kada su kod Kačanika Turci porazili ugarsku vojsku i nadirali preko Kosova, paleći i ubijajući sve što su mogli. Naši preci su bežeći od turske osvete, zajedno sa ostalim Srbima, bežeći napustili Kosovo. Pod rukovodstvom patrijarha Čarnojevića nastanili su se 1690. godine direktno u Grgeteg. Naši koreni su na Kosovu.“
7. Lončarević Jefta, se interesovao kod svojih roditelja i otac mu je rekao da su njihovi koreni u Crnoj Gori.
8. Porodica Marković vodi poreklo iz Crne Gore. Doselili su se u Srbiju zbog nesloge u porodici. Doseljavaju se u Neradin a docnije deobom imovine jedan od braće se nastanjuje u Grgetegu. Svedok pok. Leksa Marković.
Između dva svetska rata u Grgeteg su se doselile tri ličke porodice. I to 1. Trbojević Dušan Duja, 2) Lapov Dragan, 3) Dokmanović Nikola.

Migracija stanovništva bila je relativno mala. Između dva svetska rata iz Grgetega su se odselili 1) Sima Pušić, 2) Petar Gorjanović, 3) Kuda Ličinić i 4) Pušić Đoka itd. Otišli su u Karlovce ili Novi Sad da izvedu decu na put, kako se govorilo u selu. To znači da ih pošalju na zanate ili u školu i osposobe da vrše određene poslove, odnosno da svojim radom obezbede sebi egzistenciju.
Po strukturi pismenosti sve mlade generacije su bile 100% pismene. Škola je bila obavezna. Roditelji su snosili sankcije ako decu ne šalju u školu. Od te odredbe je bila izuzeta samo romska populacija.

Nadimci porodica
U selu su mnoge porodice imale nadimke. Ti nadimci su se upotrebljavali i koristili u svakodnevnom životu, u razgovoru, kao neko obeležje. U njihovom nastanku bilo je neke veze, spone zašto su neke porodice imale nadimke „Krečari“, „Pusini“, „Šikoljini“ itd.
1. Porodice Vukmirović imali su nadimak „Krečari“, dobili su ga zbog proizvodnje i prodaje kreča u vreme kada su se doselili u ove krajeve.
2. Lazarevići su dobili nadimak „Pusini“ po domaćici koja je pravila puslice – kolače. Kolači – puslice trebali su biti završene do početka slavlja. Uzbuđena i u žurbi domaćica je izjavila sa zadovoljstvom:“Evo gotove su puse.“ Toj porodici pridodat je nadimak „Pusini“.
3. Bizumiće su zvali „Šikonje“. Kupovali su kvalitetnu odeću i na pitanje zašto troše tolike pare na odeću sa seljačkim ponosom su izjavljivali: „Mi smo šik“ – što će reći otmeni.
Ovi navedeni slučajevi su samo primer povezenosti uzroka i posledice odnosno slični su slučajevi i sa nadimcima ostalih porodica.





Spisak statitičkih podataka o broju kuća i stanovništva sela Grgeteg 1940. godine
RED BR IME I PREZIME BROJČANO STANJE PORODICE BROJ BRAČNIH PAROVA BROJ MUŠKE DECE BROJ ŽENSKE DECE SVEGA
1. Arsenić Stevan 8 1+1 1 3 8
2. Arsenić Todor 4 1 1 4
3. Bekut Stojan 5 1 1 2 5
4. Bizumić Jovan 4 1 2 4
5. Bizumić Emil 5 1 2 5
6. Veselinović Josim samac 1 1
7. Veselinović Spasa 5 1 2 5
8. Veselinović Stevan 4 1 1 1 4
9. Vukmirović Sreta 5 1 3 5
10. Vukmirović Đoka 5 1 2 5
11. Gorjanović Zlata 6 1 1 3 6
12. Gorjanović Lazar 9 1 1 3+2 9
13. Divljaković Luka 6 1 3 1 6
14. Dokmanović Nikola 2 Udovac 1 2
15. Janošević Dušan 3 1 3
16. Janošević Sava 4 1 1 1 4
17. Lapov Draga 6 1 1 2 6
18. Ličinić Svetislav 7 1 2 2 7
19. Ličinić Todor 4 1 1 1 4
20. Ličinić Kuzman 5 1 1 2 5
21. Ličinić Srkelja ilica 2 1 2
22. Lončarević Jefta 7 1 2 3 7
23. Lončarević Todor 5 1 1 2 5
24. Lončarević Lazar 2 2
25. Lazarević Ilija 6 1 2 1 6
26. Lazarević Stevan 2 Udovac 1 2
27. Marković Vlada 5 1 2 1 5
28. Marković Dušan 5 1 1 2 5
29. Miljković Pavle 6 2 1 1 6
30. Milutinović Veljko 5 1 2 1 5
31. Milutinović Jela 2 Udovica 1 2
32. Milutinović Mika 3 3
33. Milutinović Sava 3 1 1 3
34. Nikić Petar 4 1 2 4
35. Nikić Milan 4 1 2 4
36. Pavlović Dušan 5 1 1 2 5
37. Pavlović Dušan ( Duja) 5 1 1 2 5
38. Pavlović Boško 5 1 2 1 5
39. Pavlović Božidar 7 1 3 2 7
40. Pavlović Branko 1 Samac 1
41. Pavlović Ilija 5 1 2 5
42. Pavlović Ignjat 8 1 3 3 8
43. Pavlović Josim 5 1 2 1 5
44. Pavlović Krsta 2 1 2
45. Pavlović Živorad 3 Udovac 1 1 3
46. Pavlović Mirko 5 1 3 5
47. Pavlović Milan 4 1 2 4
48. Pavlović Dmitar(Grba) 2 Udovac 1 2
49. Pavlović Milan 1 Samac 1
50. Pavlović Nikola 6 1 1 3 6
51. Pavlović Slavko 5 1 3 5
52. Pavlović Sreta 6 1 3 1 6
53. Pavlović Stevan 4 1 1 1 4
54. PavlovićUroš 3 1 1 3
455. Pušić Branko 4 1 1 1 4
56. Pušić Jefta 4 1 2 4
57. Pušić Milan 4 1 1 1 4
58. Pušić Ilija 2 1 2
59. Pušić Milana Đoka 6 1 2 1 6
60. Pušić Sima 7 1 2 3 7
61. Pušić Đorđe (Pulja) 4 Udovac 1 2 4
62. Ruskinja Lenka supruga pokojnog L. Marjanovića 1 Udovica 1
63. Radovanović Ćirilo 7 1 2 2 7
64. Rafajlović Nikola 3 1 1 3
65. Rafajlović Živorad 1 Samac 1
66. Stojanović Svetozar 3 1 1 3
67. Stojanović Đoka Bugarin 5 1 2 1 5
68. Stanimirović ( stariji) Sava 3 1 1 3
69. Stanimirović Sava 6 1 2 1 6
70. Stanimirović Pera (kovač) 4 1 2 4
71. Stefanović Dobrivoje 5 Udovac 2 2 5
72. Stefanović Stevan 3 1 1 3
73. Tadić Lazar 7 1 2 2 7
74. Trbojević Bika 5 Udovica 1 3 5
75. Ubavić Mladen 1 Samac 1

Ukupan zbir
Broj kuća 75
Broj stanovnika 326
Broj muške dece 92
Broj ženske dece 79
Ovi podaci su dobijeni u razgovoru sa članovima porodica, potomcima, rođacima i komšijama.


ARSENIJE III ČARNOJEVIĆ
Seoba Srba
Koncem 17. veka vođen je dugotrajan rat između Austrougarske i Turske s prekidima i trajao je od 1683-1689. godine. Turska vojska kod Beča doživela je težak katastrofalan poraz što je omogućilo Austrougarskoj vojsci da islobodi Budim i izgoni Turke iz Ugarske.
Ohrabrena uspesima Austrijska vojska 1689. prelazi Savu i za kratko vreme oslobađa Srpsku despotovinu, dopire čak do Skoplja. Srbi koji su bili turska raja masovno prilaze hrišćanskoj vojsci u kojoj se nalaze i Srbi ratnici i materijalno joj pomažu. Austrijski vojni vrh je znao da se turska vojna sila ne može proterati sa ovih balkanskih prostora bez veštih ratnika i bez Srba. Kod Srba se budila nada da se pomoću Austrije mogu osloboditi vekovnog turskog ropstva.
Patrijarh Arsenije III Čarnojević bio je dobar, vešt diplomata i vrlo oprezan. Vodio je diplomatsku aktivnost sa Carigradskom i Moskovskom patrijaršijom. Kada su Austrijanci oslobodili Kosovo bio je odsutan. Za komandanta Austrijske vojske postavljen je Pikolomini. Kada je oslobodio Prizren zahtevao je od stanovništva tog grada i okoline da se zakunu na vernost austrijskom caru. Stanovnici čekaju odluku patrijarha koji je imao veliki ugled među stanovništvom. Na njega se vrši pritisak od strane austrijskih oficira da položi zakletvu vernosti austrougarskom caru zajedno sa narodom. Iskusan patrijarh znao je da pri zaklinjanju na vernost austrijskom ćesaru, u prisustvu komandanta Pikolominija 8. 10. 1689. godine, seče odstupnicu prema Turskoj. Ubrzo Pikolomini umire zaražen virusom kuge. Kuga je harala Skopljem a Turci, da bi se zaštitili od ove zarazne bolesti, napuštaju grad i stacioniraju se u tvrđavama. Kuga je oslabila vojnu moć Austrije što Turska koristi i dovodi svežu vojnu snagu iz Azije. Nastaje kontraofanziva. Patrijarh je primoran da sa narodom bojeći se turske osvete krene prema Beogradu. Turci u naletima gone austrijsku vojsku koja je doživela katastrofalan poraz na Kosovu. U teškoj situaciji našla se i Austrija a posebno srpski narod sa svojim patrijarhom.
Patrijarh Arsenije III Čarnojević zbog izuzetno nepovoljnih uslova za Srbe saziva Sabor na kome učestvuju viđeniji ljudi, da se savetuje da li da pređe u Austrougarsku sa narodom. Najmnogobrojniji učesnici Sabora bili su iz Srema. Među njima bilo je sedam kapetana, dva predsednika iz Iriga i Sremskih Karlovaca, i pet igumana Sremskih manastira. Učesnik Sabora bio je i episkop jenopoljski Isailo Đaković. On je u to vreme bio jedan od najobrazovanijih srpskih crkvenih velikodostojnika. Patrijarh mu poverava ulogu izaslanika u pregovorima sa vladom u Beču. Sabor je doneo odluku i tražio da se poštuju sve privilegije Srbima date od strane Ugarskih kraljeva. Vlast u Beču prihvatila je sve zahteve Sabora i obećala više ustupaka nego što su srpski velikodostojnici tražili. Vlast u Beču je obećala ono što nije imala nameru da ispuni. Međutim, Turci ponovo prodiru i predstavljaju veliku opasnost za Austougarsku. Useljavanje Srba u Ugarsku je poželjno jer sa njima dolaze i Srbi ratnici. U takvim uslovima pregovori su uspeli.
Jemstvom Leopolda i da se privilegije Srbima neće ukidati, patrijarh III Čarnojević prelazi u Ugarsku. Poslednji despoti Brankovići nisu uspeli da duhovno ujedine srpski narod na teritorijma gde je živeo, ali je to uspeo patrijarh Čarnojević sa svojim saradnicima.
Da bi to postigao patrijarh je izvršio temeljnu reformu u organizovanju Srpske pravoslavne crkve. Veoma uspešno. Udario je čvrste temelje srpskoj crkvi, odnosno pravoslavlju. Ti temelji bili su brana nasrtaju i nasilnom katoličenju. Po nalogu patrijarha u XVIII veku masovno se podižu u srpskim naseljima crkve, brvnare ili pletare oblepljene blatom, a pokrivene trskom. Iako polupismeni sveštenici su odigrali značajnu ulogu u sprečavanju unijaćenja. Te brvnare imale su privremeni karakter dok se srpski narod socijalno i kulturno ne osposobi za čuvanje svog identiteta.
„Ceo duhovni život Srba na teritoriji bivše Austrougarske u XVIII. veku stalno je u znaku verske samoodbrane“(napisao je dr Dinko Davidov).
Zbog borbe za očuvanje duhovne baštine svog naroda i otpora katoličenju, patrijarh je bio proganjan od strane nadbiskupa Kolonića.. Nije imao ni stalno mesto prebivališta. Boravio je u Krušedolu, Sent-Andreji, Kovinu, Opovu itd.
Ukazom cara Leopolda I ukida se naziv vojvodstva i zabranjuje pomen titule patrijarha. Za najviši čin u Srpskoj pravoslavnoj crkvi vlast priznaje mitropolita. Visoko srpsko sveštenstvo svesno da time hoće da odvoje Srbe u Austriji od Pećke patrijaršije.
Patrijarh Arsenije III Čarnojević je umro 1706. godine. Sa dosta indicija vladalo je mišljenje da je otrovan. U manastiru Krušedolu održan je crkveni sabor. U zapisniku toga sabora iz 1708. zapisano je:“Da mitropolija ostaje u duhovnom jedinstvu i zavisnosti od Pećke patrijaršije.“ Za prvog mitropolita izabran je mitropolit Isailo Đaković.
Mitropolit Isailo Đaković
Za uspešno okončane pregovore sa bečkom vladom kao izaslaniku patrijarha Arsenija III Čarnojevića, episkopu Đakoviću su poklonjeni na korišćenje i na uživanje posedi manastira Grgeteg, Neradin i Bankovci.
Nakon sklapanja Karlovačkog mira 1699. godine nastaje pogrom Srba. Vrši se nasilno pokrštavanje. Ukidaju se mnogobrojne privilegije. U takvim okolnostima mitropolit Đaković, koga je Bratski sabor održan u manastiru Krušedolu ovlastio da se kao mitropolit bori za očuvanje srpskih privilegija, kreće u Beč. Na proputovanju ka Beču Srbi mu se žale da se s njima postupa kao sa robovima. Njegov kratak odgovor Srbima aktuelan je i danas pa ga citiram u celini:“ Pitate šta će iza nas na posletku da bude? Jedno siromasi, drugo neučeni, treće nesložni, četvrto o tuđem gospodarstvu...Ruke su nam svezane i prazne.“ Kao istinski pregalac i borac za pravo svoga naroda i slobodu veroispovesti suprotstavio se pokatoličenju Srba što nije odgovaralo dugoročnoj politici Beča, koji je skoro javno zastupao princip da su Srbi narod samo dok su potrebni, a inače u mirnodopskim uslovima gube privilegije. Episkop Đaković je otrovan u Beču 1708. godine pod pretpostavkom da se njegova borba i njegovi zahtevi u korist Srba nisu tolerisali od strane Bečke vlade.
XVIII vek se može posmatrati kao vek odbrane Srba od katoličenja i unijaćenja.
(Izvori podataka. Milorad Pavić- Gavril Stefanović Venclović)
Škola u Grgetegu
Za vreme upornog i energičnog episkopa Pavla Nenadovića 1749. godine započinje reforma monaškog života u manastirima. Uvodi se opšte žiće. Značajno je da se za njegovo vreme ubrzano razvija kulturno-prosvetna delatnost kod Srba. Fruškogorski manastiri ostaju do devetnaestog veka najznačajnije prosvetne ustanove. Za Grgeteg važan je podatak u kome se naređuje jermonahu Gavrilu „da uredno vodi računovodstvo u manastiru ali takođe da monahe, đake i decu kmetove uči čitanju, pisanju i pevanju“. Savetuju ga da pri prenošenju znanja, u toku obuke, učenje bude pristupačno đacima. Da bude razumljivo i da podstiče razmišljanje zdravom narodnom rasuđivanju. Isto tako mu se preporučuje da bude taktičan i strpljiv. Da razvija solidarnost i humanost među učenicima. Da učenici imaju poverenja u njega i da svojim postupcima razvija plemenitost i kultivisanje učenika. To se može smatrati početkom pismenosti u selu.
Koliko dugo se školska nastava odvijala u manastiru nije poznato. Sigurno u dužem vremenskom periodu zbog nedostatka školskog prostora u selu. Za školsku vrhovnu vlast formiran je viši savet za osnivanje osnovnih (trivijalnih) škola u mnogim naseljima. Veliki i značajan doprinos u osnivanju i u oblikovanju nastavnog sistema dao je arhimandrit Jerotej Mutibarić. Njegova poruka i danas je aktuelna i glasi:“Osnivanjem dobrih škola je blago ne samo za one koji uče te škole nego i celu državu“.
O školi u Grgetegu više podataka imamo u drugoj polovini XIX veka. Nastava se odvijala u selu. Mnogi nadzornici iz tog vremena zabeležili su da Grgeteg ima urednu školu koju pohađa oko 30 učenika. U letopisu Matice srpske 1873. godine zapisano je da za Grgeteg treba naći veću sobu za školsku nastavu i nabaviti više skamija a učitelju povećati platu.(Matica srpska 1873-115)
Nastava se redovno odvijala u jednoj prostoriji za sve razrede. U prvim klupama sedeli su učenici prvog razreda, iza njih drugog i tako redom. Da bi se nastava odvijala učiteljica je bila primorana da jedan razred zaduži za pisanje pismenih zadataka, drugi za rešavanje matematičkih problema itd., za to vreme ona obučava učenike jednog razreda. U toku istog dana proces nastave odvijao se za četiri odeljenja. Pouzdanih podataka o broju učenika imamo za 1905., 1937. i 1938. godine.
Br. đaka muških ženskih
1905. godine 36 16 20
1937. godine 32 13 19
1938.godine 35 17 18

U toku Prvog svetskog rata bilo je slučajeva kada su dečaci – učenici iznad 10 godina prestali da pohađaju nastavu. Očevi su im bili mobilisani a mnogi se nisu ni vratili, pa su nedorasla deca bila primorana da rade poljske poslove. Pre napuštanja nastave u proseku su imali tri godine priznate osnovne škole.
U novonastaloj državi osnovna škola je bila obavezna. Između dva svetska rata u selu nije bilo nepismenih mladih ljudi osim romske populacije, i starih osoba preko 80 godina. Naročito starice nisu znale da čitaju.
Problem školskog prostora rešen je donacijom. Imućan seljak iz Grgetega poklonio je svoju staru kuću da se adaptira i služi za održavanje školske nastave. Taj Grgetežanin nije imao dece a mnogi starosedeoci tvrde da je to bio Todor Pavlović (zv.“Crnogaća“). Do 1938. godine školski život se normalizovao. Učiteljica je bila Vera Blagojević. Seljaci nisu bili zadovoljni što škola nije urađena po standardima za prosvetne ustanove. Upućuju molbu srezu i budu odbijeni. Uporni u svome zahtevu žale se Ministarstvu za prosvetu koje donosi pozitivno rešenje. Izgradnja nove školske zgrade počinje 1938. godine. Zidarski radovi su završeni u jesen 1940. godine. Ostalo je samo da se stavi stolarija i izvrši malterisanje. Za to vreme nastava se odvijala u iznajmljenoj kući Luke Divjakovića.
Te godine učiteljica dobija premeštaj u Neradin i do postavljanja novog učitelja, otprilike mesec dana, đaci su nastavu pratili u Neradinu. Osim školskog gradiva učiteljica Vera Blagojević nas je učila ritmičkoj gimnastici, horskom pevanju i narodnim igrama. Jednom nedeljno pregledala je ruke, odeću, učila nas urednosti i čistoći . Pravili smo izlete do susednih škola, upoznavali se i družili sa đacima i oni su nam uzvraćali posetu. Pripremali smo dva programa za školsku slavu Svetog Savu i Vidovdan. Najveći kulturni događaj u selu bila je školska proslava Vidovdana. Odvijala se u dvorištu škole. Meštani su od kuća donosili stolice i klupe. Dvorište je bilo prepuno kao da su svi stanovnici došli na predstavu. Koliko je Vidovdanu odavan pijetet i poštovale se seni izgubljenih vitezova manifestovalo se recitovanjem pesama iz kosovskog ciklusa, najčešće u dijalogu. U školskom dvorištu đaci su pravili provizornu pozornicu sa zastorima od ponjavica. Osim monologa bio je zastupljen i dijalog. Dijalog između majke Jugovića i ljube Damjanove izvodili su đaci. Delovalo je emotivno. U publici su se videle suze u očima starijih žena. Horsko pevanje je uskleđeno sa programom. Delovalo je kao opelo pod vedrim nebom. To je poslednja počast onima koji su izabrali carstvo nebesko. (Bila sam iznenađena kada sam od starosedelaca saznala da se u selu održalo predanje koje govori da kukavice kukaju od Lazareve subote do Vidovdana da time podsećaju narod na sene kosovskih junaka. Kod mnogih evropskih naroda smatra se da se kukavice pojavljuju o Đurđevdanu i odlete na Mitrovdan).
Poslednji učitelj u selu, Popović Branko, postavljen je 1.oktobra 1940 godine. U toku rata izgubio je život.
Nova školska zgrada razorena je 22.9.1943. zajedno sa selom. Formirana komisija posle rata procenila je: zgrada je oštećena u vrednosti 100.000 predratnih dinara. O šteti razorenog sela pisanih podataka nema.
Do drugog svetskog rata Grgeteg, iako malo naselje, imao je znatno veći broj visoko obrazovanih ali i učenika Karlovačke gimnazije u odnosu na okolna sela:
1. Gorjanović Josif, pisac i prevodilac Davidovih psalma
2. Nikić Fedor, akademik
3. Arsenić Milan - Mika, profesor latinskog i grčkog, a docnije profesor univerziteta
4. Nikić Zora, učiteljica
5. Nikić Sava, učitelj
6. Ličinić Nenad – Neca, pop
- Karlovačku gimnaziju pohađalo je 5 srednjoškolaca
- Višu trgovačku školu je završio Sava Ličinić

Posle donošenja ustava za uređenje srpskih srednjih škola 1864/1865 otvaraju se Više devojačke škole.
Iz Grgetega, domaćinsku školu su pohađale:
1. Velinka Bizumić
2. Natalija Ličinić
3. Evica – Jejka Miljković
Cilj ove škole bio je da se devojke uče kako da organizuju i održavaju život u porodici.
Između dva svetska rata u Grgetegu od mlađe generacije nije bilo nepismenih. Postojalo je samo četiri razreda osnovne škole a primenjena nastava za decu da se uče obradi zemlje, vinogradarstvu, stočarstvu itd. nije postojala. Pred Drugi svetski rat, pojedine porodice, u tzv. opetovaonicu, koja je trajala tri godine posle osnovne škole, i odvijala se dva puta nedeljno, slali su svoju decu da se uče intenzivnoj obradi zemlje i primeni savremenih zaštitnih sredstava. U godinima između dva velika svetska rata učitelji u Grgetegu bili su :
1. Tatić Milana;
2. Popov Olga;
3. Blagojević Vera i
4. Popović Branko.
Posle Drugog svetskog rata bilo je 17 đaka osnovne škole isturenog odeljenja iz Neradina. Učiteljica je bila Ružica Nikolić. Škola je zatvorena 1967. i nastava se odvijala samo četiri godine, tj. samo jednu generaciju. Zbog malog broja đaka putovalo se u Neradin. Od 1974. godine Grgeteg se priključuje Krušedol Prnjavoru kao mesna zajednica.



Učiteljica Popov Olga( izbeglica iz Rusije) školska 1937/38 godina




Generacija 1939-1940. sa učiteljicom Blagojević Verom


UTISCI PUTOPISACA O ŽIVOTU STANOVNIKA U SREMU U XVI, XVII I XVIII VEKU
Počevši od XVI veka kroz Srem je prošlo dosta uglednih i cenjenih ličnosti iz inostranstva. Oni sa beležili izgled predela, naselja, stambenih objekata, zatim zanimanje stanovništva, njegove navike, predrasude i versku pripadnost. Neki putopisci su ostavili značajne podatke, ali se putopisi i impresije putopisaca moraju prihvatiti sa dosta rezerve.
Putopisci svoje zapise, zapažanja i utiske, u razgovoru sa stanovništvom beleže, ali te beleške nisu mogle biti sveobuhvatne da bi se iz njih mogle utvrditi uzročno-posledične veze, koje su neophodne za donošenje vrednosne ocene.
Knjiga i podataka od strane naših ljudi ima malo. Ostaje nam da se služimo podacima iz turskih dokumenata.
Putopisac Stefan Gerlah (16. vek) zabeležio je da turski podanici (raja) žive u bednim kolibama i da u Sremu nema šta da se vidi osim kukavnih drvenih nastamba. Po njemu u drvenim kolibama, ognjišta su spretno građena i dobro greju preko zime. Narod je prost i gostoljubiv. Gerlah zapisuje da su mnoge crkve i manastiri u ruševinama.
Manastir Grgeteg je 1702. godine posetio opat Bonino. On je zabeležio da je manastir obnovljen i da ima u posedu 200 jutara plodne zemlje, kao i vinograda, voćnjaka koji se uredno održavaju. Manastir ima duge i lepe pašnjake i livade i četiri vodenice.
Opat Bonito je iznenađen lepotom vinograda i vićnjaka, i navodi da je svako parče zemlje kultivisano, a manastir je doživeo preporod.
Engleski putopisac Dr Ervin Braun posetio je Srem i još neka područja u Srbiji i opisao život hrišćana pod Turcima. Za Srbe kažu da stanuju u zemunicama. Najviše ih ima u Sremu, „kopaju se„ u brdima ili pod zemljom da im se vidi samo mali deo iznad zemlje. Najviše tih zemunica ima s jednim odeljenjem za jednu porodicu, ali ih ima i sa više odeljenja. Istina ređe. Na krovu imaju male prozore (viđelice) od platna. Kada se ulazi u zemunice, vidi se da su u boljem stanju nego što spolja izgledaju. Okrečene su i relativno čiste.
Dr Ervin Braun svojim opisom srpskih zemunica u Sremu, ovekovečio je slikom zemunice građene da ne budu upadljive, da ne privlače pažnju Turaka i razbojnika. On je putopisac koji je imao razumevanja za teške uslove i nesigurna vremena u kojima su živeli Srbi za vreme Otomanske vladavine.
Bečki dvorski savetnik fon Vilhem Taube poslat je u Srem 1776. godine da prikupi podatke o uslovioma, prilikama i okolnostima u kojima je živeo narod Srema i Slavonije. Zadatak mu je bio da se upozna sa socijalnim položajem stanovništva, zanimanjem, koje su veroispovesti, nacionalnosti i kakve su političke prilike.
Izaslanik fon Taube je pedantno, strpljivo skupljao podatke, kretao se po Sremu i podneo opširan izveštaj o svojim utiscima i stanju koje je zatekao. On u izveštaju piše da su kuće pod zemljom, da se stanovništvo bavi zemljoradnjom i stočarstvom. Pašnjaci i livade se prostiru u dužinu. Veoma su dugački. Po nacionalnom sastavu stanovnici su pretežno Srbi, pravoslavne vere, ali ima i mali broj katolika.
Ne ulazeći u uzroke, fon Taube konstatuje da Srbi imaju sklonost ka skitačkom životu, i navodi: „Kod njih je razvijena neustrašivost i ratni duh, gostoljubivi su, uzajamno se pomažu, čestiti su, ali ih civilizacija nije dotakla.“
U opisu pravoslavnih i katoličkih sveštenika, fon Taube je oštar kritičar. Eto šta je o njima zapisao: „Tamo gde su popovi franjevci ili kaluđeri prvi ljudi ne cvetaju nauke. Onaj koji hoće da napreduju u nauci ne treba da dođe u zemlju gde Iliri žive, jer tu još ni zora ne sviće”.
On konstatuje da kod Srba u XVIII veku vlada praznoverje, neznanje i vračanje.
Možda je fon Taube u svojim utiscima prestrog, jer praznoverje postoji i danas i kod onih naroda koji sebe smatraju civilizovanim.
Oni malo govore o uslovima u koje su stanovnici Srema dovedeni i o njihovom položaju kad su strahovali ne samo za vlastiti život već i za pretvaranje u robove.
Stiče se utisak da je izaslanik fon Taube pripisao Srbima i nedostatak čovekoljublja: „Kod Srba čak i vernici koji manifestuju svoju prIvrženost veri, zbog nedostatka čovekoljublja ne znaju šta je prava vera. Zaključak – pravoslavlje je primitivna religija.“
To mišljenje je i katoličkog klera..U XIX veku zastupao ga je Josip Juraj Štrosmajer. Po njemu, svetlo je napredak dolazi sa zapada, odnosno katolicizma. Zastupao je gledište da predrasude i neznanja dolaze od ortodoksne, pravoslavne vere (istoka).
Ovo uporište u jednom delu katoličke crkve i danas je aktuelno. Šta je praznoverje ako inkvizicija katoličke crkve u XVII veku pali žene na lomači koje su navodno veštice! One su ostale žive samo ako su priznale greh rečima: „Kajem se.“

Kuga
Pogubne posledice za Irig, Grgeteg, Neradin i okolna naselja imala je epidemija kuge 1795. godine koja se u fruškogorska mesta prenela iz Beograda preko Krnjaševaca. Epicentar te zarazne bolesti bilo je u Irigu i narod joj je dao ime „Iriška kuga“. Prepolovila je stanovništvo i od tada iriška opština gubi primat u privrednom, kulturnom i prosvetnom pogledu. Počinje da zaostaje za Mitrovicom i Rumom.
Bečka vlada da bi ograničila širenje kuge, naređuje da se sva mesta zaražena kugom izoluju od nezaraženih naselja i da se postave straže oko zdravih mesta, a isto tako i vešala kao pretnja za sve one koji bi iz zaraženih mesta želeli da uđu.
U čvrstini odbrane od kuge Ruma je primer. Kuga je zaustavljena na putu od Iriga prema Rumi. U znak zahvalnosti što su pošteđeni od stradanja, Rumljani su podigli spomenik kugi tzv. „Kipove“, sa obe strane puta prema Irigu, na mestu gde je kuga zaustavljena. Ovaj spomenici i danas postoje.
Iz Iriga bolest se prvo prenela na Neradin. Zbog velikog broja obelelih improvizovana je bolnica. Lekar te bolnice dr Sele, energičan i požrtvovan, sa dobrom organizacijom, uspeo je da epidemiju eliminiše nakon osam meseci, ali stanovnici Neradina i Grgetega, kao manastirski kmetovi, često su se sretali pri obradi vinograda i njiva i kuga se iz Neradina prenela u Grgeteg. Grgetežanin Dobričić neprimetno je otišao u Neradin u kuću rođaka koji su bili zaraženi kugom. Bio je na sahrani i uzeo odevni predmet pokojnika – čizme. To je svedočanstvo o neznanju ali i bedi u kojoj su živeli kmetovi. Dobričić je umro 13.8.1795. godine.
Zaraza se brzo širila, a neuki narod, nesvestan opasnosti koja im preti obavljao je svakodnevne poslove. Brzo širenje zaraze doprinelo je svakodnevno sretanje žena i devojaka, koje su iz Kalin potoka snabdevale svoja domaćinstva vodom.
Doktor Vilhelm Sele radio je u Komisiji za suzbijanje ove opake bolesti u Neradinu. Ova komisija je došla u Grgeteg kada je zaražen veliki broj stanovnika, dok je 31 stanovnika pokosila smrt.
Lekar Sele je savetovao Grgetežane da sve bolesnike stave u jednu kuću i da ih izoluju, a da četiri okružene kuće unište. Meštani su prionuli na posao. Izašli su iz kuća pletara ili zemunica, iznosili su stvari, sve su čistili i prali. Kuće su dezinfikovane do 25. septembra. Sagradili su četiri kolibe van mesta i tamo smestili sumnjive porodice (61 osobu). Poslednji bolesnik od kuge razboleo se 3. novembra, ali disciplinom stanovnika koji su se pridržavali saveta lekara Selea i drugih članova komisije, kuga je u Grgetegu ubrzo nestala. Narod je poštovao zabranu odlaska u susedna sela, naročito u Neradin. Nakon mesec dana Stoja Pavlović otišla je tajno u Neradin, a kad se vratila, umrla je od kuge 6.12. U dodiru sa njom umrle su Stoja Lazarević, Roksa Radina i Andrija Petrović, a u karantinu su umrli Jefta Pavlović, Sofronije i Aleksa Kostić. Grgetežani su postavili najuglednije i najpouzdanije ljude da čuvaju stražu, naročito prema Neradinu.
Posle 9. januara 1796. godine niko više nije oboleo od kuge. Do tog dana ozdravila je 21 osoba, a od kuge je omrlo 69 lica:
jedna osoba u porodici Avramova
jedna osoba Anđelina
jedna osoba Atanasijeva
jedna osoba Andrijeva
jedna osoba Buhač
jedna osoba Vasiljev
dve osobe Velikin
jedna osoba Vlah
jedna osoba Velimirova
tri osobe Gorjanović
šest osoba Dobričić
jedna osoba Jakovljev
jedna osoba Jašin
jedna osoba Jevremov
jedna osoba Jelić
devet osoba Jovanov
jedna osoba Klisarić
dve osobe Kostić
jedna osoba Lazarević
jedna osoba Markova
jedna osoba Milkov
jedna osoba Mišić
dve osobe Nesterov
dve osobe Pavlović
sedam osoba Petrović
jedna osoba Radina
jedna osoba Radosavljev
četiri osobe Servijanac
dve osobe Simeonov
jedna osoba Stanimirov
tri osobe Stevanović
jedna osoba Stojadinov
jedna osoba Stupić
dve osobe Timotijev
jedna osoba Tošina
dve osobe prezime se ne zna.
Od stranaca umrla je jedna osoba.
Selo Grgeteg pre kuge imalo je 48 kuća sa 248 duša, a nakon kuge 1769. zajedno sa Bankovcima imalo je 179 stanovnika.
Epidemija kuge prestala je 10. februara, tog dana u Irigu je umro poslednji zaražen od kuge i taj dan se slavi od 1796., a posvećen je svetom velikomučeniku Haralampiju, kao zaštitniku naroda od ove opake bolesti.
Organizacija u borbi protiv kuge poverena je epidemiologu Francu fon Štraudu.
Za vreme kuge u Irigu, u centru epidemije, istakao se požrtvovanošću i savesnošću sremski županijski lekar Andrija Budaji.
Kuga je naročito zahvatila mesta naseljena pravoslavnim življem i to u vreme velikog posta. Narod je bio religiozan, strogo se pridržavao posta, hranio se pretežno hlebom i lukom, što je slabilo imunitet.
Našim precima služi na čast što su, iako neuki i nepismeni, prihvatili preporuku arhimandrita manastira Grgetega Avakumovića. Arhimandrit Avakumović je zamenjivao karlovačkog mitropolita Stevana Stratimirovića, koji je bio odsutan.
Gospodin Avakumović je opominjao i upozoravao stanovništvo okuženih mesta da se odreknu tradicionalne sahrane, da se kužni samrtnik ne unosi u crkvu, da se ne održava daća i da se nad pokojnikom ne nariče. Naredio je da se liturgija može služiti pod vedrim nebom ili u šatorima.
Stanovnici Iriga i Neradina smatrali su da se time uskraćuju njihova verska prava, odbijali su da primaju lekove, a u dvorištima su sahranjivali one koji su umrli od kuge.
Arhimandrit Avakumović je ponovo pismeno obaveštavao sveštenike da u parohijama savetuju stanovništvo o potrebi jače ishrane i za zdrave i za bolesne, i da ne poste, iako je vreme posta.
Mitropolit Stratimirivić, isto tako upozorava da stroga post i loša ishrana slabe otpornost organizma i bio je primoran da izda proglas u kojem naređuje vernicima da se pridržavaju naredbe komisije i lekara. Upozorava sveštenike da objašnjavaju narodu potrebu uzimanja lekova. Saveti lekara kao i uzimanje lekova nisu protiv pravoslavnih običaja, već im je svrha da što manje osoba podlegne zaraznoj bolesti i ako je moguće što više se izleči.
Popu Veziliću iz Iriga naređeno je da mora vršiti pričešće smrtno obolelih. Neka se naprave drvene kašike s drškom dužine tri do četiri koraka i neka se sa te razdaljine od samrtnika i s Jevanđeljem u ruci, vrši pričešće. Posle pričešća drvenu kašiku treba zapaliti. (Jevanđelja su se nazivala „kužna“ i do drugog svetskog rata nalazila su se u Uspenskoj crkvi u Irigu. Jedno Jevanđelje je sačuvano, a jedno je izgubljeno tokom Drugog svetskog rata).
Zbog predrasuda i sujeverja u pojedinim naseljima u Sremu zastupan je stav da je sudbina svakog pojedinca određena njegovim rođenjem, da nikakvi lekovi ne mogu pomoći i da život zavisi od Božije volje. Evo šta je lekar, koji je pratio događanja tokom trajanja kužne epidemije, napisao o običaju pri ukopu pokojnika:“Pozovu se rođaci, komšije, okupe se poznanici. Pokojnik se stavlja u sanduk, a posle toga pokojnik je opran i obučen u čisto odelo. Kapija u dvorištu se širom otvara. Peče se praseće ili goveđe pečenje, i druga jela jer se po ukopu pokojnika, pravi daća. Dolazi sirotinja u dvorište i njima se udeljuje meso i hleb i rakija ili vino, „za dušu pokojnika“. Te daće su više ličile na epicentar širenja ove opasne i zarazne bolesti. Mrtve su zakopavali u avlijama ili njivama.
Lekarska komisija na čelu sa doktorom Štraudom konstatovala je da leš okuženog pokojnika može u slučaju otkopavanja da bude prenosnik ove zarazne bolesti i posle nekoliko desetina godina. Zbog toga u najam su uzimani govedari i kuvarice, pa su se leševi zakopani po dvorištima iskopavali i prenosili na za to određenu lokaciju koja će biti obeležena kao kužna. U Grgetegu je ekshumirano i preneto u zajedničku grobnicu devet osoba. Porodice pokojnika u Grgetegu nisu davale otpor prenosu moštiju poštujući odluku komisije i savete sveštenika.
Naučili su da se i sami moraju menjati, da moraju menjati ishranu, da se moraju uredno prati, da se zemunice i drvene kolibe moraju krečiti i prati. Samo su dva puta pojedinci prekršili izolaciju i zaobilaznim putem sretali se sa rođacima u Neradinu u okuženim kućama. Zbog discipline seljana u Grgetegu je kuga najkraće trajala – šest meseci. Da bi se stanovništvo naučilo radu, redu i disciplni do maja 1796. godine u okuženim mestima stajala je straža. Sela, posebno Irig, su se čistila i prala. Ogromna količina nečistoće izneta je van Iriga i spaljena i stoka se izvodila van naselja i prala.






Feudalizam
Krajem sedamnaestog veka u Austrougarsku monarhuju uvodi se klasičan feudalni sistem. Karlovačkim mirom iz 1699. godine linija razgraničenja s Turskom pružala se od Slankamena do Sremske Mitrovice.
Manastir Grgeteg sa monasima i kmetovima ostaje pod vlašću Turske. Požarevačkim mirom iz 1718. godine južna Ugarska oslobođena je od turske okupacije. Poseban položaj u Sremu imali su fruškogorski manastiri. Oni su predstavljali specijalan vid spahijskih poseda. Njihovo je bila da se očuva srpska nacionalna baština. Austrijska vlast davala je privilegije crkvenim velikodostojnicima, jer su joj Srbi, kao vešti ratnici, bili potrebni da brane njene granice i ratuju za njene interese. Manastir Grgeteg nije oskudevao u radnoj snazi, imao je kmetove u Neradinu i Bankovcima. Carskim poklonom je uživao sva feudalna prava.
Austrija je često ratovala. Zbog toga je bila primorana da ostvari vojnu krajinu na granici sa Turskom. Graničari su bili slobodni seljaci. Pretežno Srbi. Imali su obavezu da dvanaest godina služe vojsku. Zbog toga su imali i neke privilegije. To su plaćali svojom krvlju. Zemlja u Krajini bila je carsko vlasništvo. Austrijski car Franc Jozef I odrekao se vlasništva nad krajinom 1881.godine u korist „vernih graničara“. Zbog čestih nemira i pobuna ranije je bilo potrebno razgraničiti vojna i feudalna naselja.
Kmetovi su se žalili da spahije krše i zloupotrebljavaju svoja prava, da žive u bedi i da njihova deca masovno umiru zbog nemaštine. To je dovodilo da odmetništva i pojave hajduka. Ta pojava je štetila ugledu srpskog naroda. Plašeći se pobune kmetova, car Karlo VI donosi Urbar 1737.godine za Srem i za Slavoniju. Urbar zabranjuje zloupotrebu spahija, otimanje opštinske zemlje i minimalno je štitio interese kmetova. Međutim, 1739.godine Austrija je u ratu. Pažnju je posvetila odbrani zemlje. To koriste spahije da izigraju Urbar.
Carica Marija Terezija 1756.godine donosi novi Urbar kojim se određuje veličina poseda seljacima. Predviđaju se svi oblici rente. Radna renta, naturalna renta i novčana renta. Određuje se da kmetovi na imanju spahija moraju raditi besplatno 48 dana u toku godine. Ostali rad na feudalnom imanju mora se platiti. Sa malim izmenama Urbar je trajao da 1858.godine.
Kao posledica ropskog rada i bede kmetova dolazi da Ticanove bune.


Ticanova buna
Poznato je u kakvim su uslovima živeli kmetovi na feudalnim imanjima. Ticanova buna je bila rezultat bede, siromaštva i poniženja kmetova. Pobuna je izbila početkom aprila 1807. godine u Vognju na imanju grofa Karla Pejačića. Vođa pobune je bio Teodor Avramović Vrbovac. Na skupštini u Vognju doneta je odluka da se diže ustanak jer u takvoj bedi i ropstvu više se nije moglo živeti. Ustanici su postavili zahteve: 1) da im se vrati oduzeta imovina; 2) da se smanji radna renta ili kuluk; 3) obustaviti nasilje spahijskih činovnika; 4) da se uključe u granicu da bi se oslobodili vlasti spahija. Vrbovac je uputio poziv manastirskim kmetovima Grgetega, Neradina i Krušedola i selima donjeg Srema. Ultimativno je tražio da se odazovu pozivu i ako mogu da budu naoružani. Posebno je naglasio da se vlast ne sme izvestiti.
Centar ustanka preneli su u Vrdnik. U Vrdniku im je odmah prišao i doveo naoružane momke Todor Avramović Tican. Tican je bio graničar. Dobro je poznavao prilike u kojima su živeli sremski kmetovi. O pobuni i pripremi ustanka lokalna vlast je bila dobro obaveštana i o tome izvestila vrhovnu vlast. Vlast u Beču upućuje molbu, tačnije rečeno naređuje mitopolitu Stefanu Stratimiroviću da svojim autoritetom umiri pobunjenike. Da sasluša njihove zahteve i da ih vrati njihovim kućama. On je tu naredbu izvršio. Obećao je ustanicima da će zahtevati amnestiju za sve.



Ustanici su se zakleli na vernost nad ćivotom kneza Lazara u Vrdniku.
U međuvremenu, u Vrdniku, broj pobunjenika naglo raste. Tada je mitropolit lično došao među ustanike jer je vlast strahovala da se ustanak može proširiti i na druge oblasti i da ustanici možda nameravaju priključenje Srbiji. Na putu za manastir Vrdnik mitropolita je zaustavio Teodor Avramović Tican. Igrom slučaja imao je isto ime i prezime kao i voganjski knez. Mirtopolit je izjavio da je došao da im pomogne i savetovao da se raziđu. Tome se suprotstavio Teodor Avramović Tican. Ticanovi ustanici presreli su mitropolita i prekinuli njegove savete. Tican je mitropolitu održao govor koji je više ličio na vojnički raport. U tom govoru Tican pokazuje odlično poznavanje prilika u kojima žive sremski kmetovi. Međutim, on ne zna da se srpski mitropoliti ne mogu birati bez dozvole vlasti iz Beča. Isto tako da zahteve srpske pravoslavne crkve za očuvanjem privilegija Srba centralna vlast sužava i da su oni morali da vode diplomatske aktivnosti vrlo oprezno.
Ticanov govor mitropolitu:
“Ne divani dalje. Mi dobro znamo da su tebe naše krvopije spahije poslale da među nas dođeš, pa da nam tako laskavo govoriš, da nam obećaš da će nam biti bolje, a kad bi to bolje došlo, to bog neka zna. Tebi je lako, ti si pun svakojakoga dobra i blaga, ti si pun dukata kao šaran ljusaka, a vidiš li kakav je jadan narod, patnik i go i bos, ne može samo besnim spahijama da dosta naradi. Vidim na tebi je svila i kadifa, a mi mnogi nemamo ni jedne trakare, taljige, vidim ti se voziš sa šest besnih vranaca, a na njima pozlaćeni amovi, a mi…vidiš. Ti i tvoje vladike sedite u zlatnim dvorovima, mnoga naša sirotinja nema ni kolibe, vidiš, ti i vaše spahije uživate ceo ovaj Srem, a mi što i imamo, spahije nam otimaju. Narod vam je poslednja briga. Ti i tvoje vladike možete narodu pomoći, vi ste blizu careva prestola, pa recite tamo ono što je pametno, što je korisno za vaš narod, jeste to ti i tvoje vladike sve možete, ali nećete. Nego silazi sa tih karuca dole, skidaj te svilene aljine pa amo u logor, u narod, narod te je popeo u onu visoku stolicu, metnuo te u one zlatne dvore, a sad su ti narodne krvopije preče od naroda. Znam da obećanjima obmanjuješ narod, možda ćeš i pomoći, ali znaj da se onda u dvor nećeš vratiti, učiniću te narodnim robom, jerbo staješ na put njegovoj sreći i slobodi.”
Mnogi kmetovi su se vratili na svoje posede posle dolaska mitropolita. Ostao je Tican sa malobrojnim ustanicima. U borbi sa austrijskom vojskom zarobljen je i zatvoren u irišku kasarnu. Uspeo je da pobegne i nameravao je da se prebaci u Srbiju. Otkriven je i ponovo uhapšen. Prvobitna kazna na smrt vešanjem pooštrena je I završio je na točku, raščerečen na četiri dela. Vlast je time htela da zaplaši sremske kmetove. Trebalo je da znaju šta ih čeka u slučaju nove pobune.
Ticanova pobuna je propala iz više razloga. Jedan od značajnih je da su precenili vlastite snage. Austrija je bila organizovana i moćna država. Istina, srpsko nejedinstvo, molba mitropolita, radikalni zahtevi, imali su uticaj na tok ustanka, ali on je unapred bio osuđen na propast.
Revolucija 1848.godine
Razvoj robno-novčane privrede imao je za posledicu raspad feudalizma. Propadanje feudalizma nije se moglo zaustaviti. Talas revolucije zahvatio je mnoge zemlje Evrope. U Sremu je revolucija krenula sa mirtopolitovog dobra Dalja. Nezadovoljstvo kmetova proširilo se na sve fruškogorske manastire. Kmetovi napadaju na manastirske i spahijske posede. U nekim selima Srema kmetovi su silom prigrabili vlastelinsku zemlju i mađusobno delili. U svojim zahtevima manastirski kmetovi traže da se reši njihovo agrarno pitanje. “Mi ništa nemamo jer je po arhimandritu sva zemlja manastirska a ne seljčka” govore kmetovi manastira Šišatovac. Kmetovi masovno učestvuju u pobuni i talasi nemira nisu se mogli sprečiti. Mitropolit Rajačić je bio primoran da sazove Majsku skupštinu u Sremskim Karlovcima. U radu te skupštine kmetovi Grgetega nemaju svog predstavnika, ali u buni masovno učestvuju. Ugarsko plemstvo traži odvajanje od Austije i proglašava nezavisnu Ugarsku. Da bi to sprečila, vlada u Beču obećava Srbima autonomnu srpsku Vojvodinu kao i poboljšanje socijalnog položaja kmetova i graničara. Međutim, austrijska politika prema Srbima bila je dvolična. Kada su joj Srbi bili potrebni, ona je prema njima bila tolerantna. Da spreči raspad države Srbi su joj bili potrebni. Uloga u pridobijanju Srba u interesu Beča poverena je hrvatskom banu Josipu Jelačiću. Na rečima on negira Ugarskoj pravo na granicu, jer je carska vojska provinciju odbranila i oslobodila od Turaka. U stvari Jelačić je sprovodio kontrarevoluciju, nastojao je da likvidira i oslabi otpor srpskih seljaka i spreči napade na manastirske i vlastelinske posede. Pomoću Jelačića zemlja koju su zauzeli kmetovi vraćena je prvobitnim vlasnicima. Jelačić je uspeo da spase Austrougarsku kao državu. Bahovim apsolutizmom iz 1853. godine feudalizam je i pravno ustupio mesto kapitalizmu. Mađarska je dobila sve što je tražila. Autonomna srpska Vojvodina je ukinuta. Ostale su samo verske slobode i titular patrijarha koju je ustanovila Majska skupština. Patrijarh se nije mogao birati bez saglasnosti carske vlasti. Pod komandom Jelačića vršeni su masovni zločini i razaranje pretežno srpskih naselja. Položaj manastirskih kmetova je otežan. Umnožava se beda i sirotinja. Manastirski kmetovi uporno su tražili da se reše posedovni odnosi.
Agrarna reforma
Po završetku Prvog svetskog rata nastala je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Ratna razaranja imala su za posledicu osim ljudskih žrtava i materijalna razaranja. To je dovelo do osiromašenja stanovništva i radničke klase. Nova država nasledila je i nerešene posedovne odnose između bivših kmetova i vlastele. Kmetovi nisu dobili zemlju za koju su se decenijama borili. Mnogi su je otkupili po realnim cenama. Sredstva za otkup najčešće nisu imali. To je dovelo do uvećanja siromaštva i propadanja vlasnika malih poseda.
Posle Prvog svetskog rata revolucionarna kretanja radničke klase i širenje socijalističkih ideja među osiromašenim seljacima primorali su novu državu da prioritetno započne rešavanje posedovnih odnosa među interesentima. U tom smislu princ Aleksandar Karađorđević (regent) napominje 1919. godine da je agrarna reforma nužnost. Iste godine uredbom vlade navodi se ko može da dobije zemlju.
1. Dobrovoljci
2. U ratu stradali (njihove porodice)
3. Invalidi
4. Siromašni seljaci
Svi oni koji dobiju zemlju moraju plaćati porez na tu temlju. Određuje se maksimum veličine poseda. Zemlja iznad maksimuma se oduzima i daje u zakup do konačnog rešenja. Grgeteg je imao četiri dobrovoljca,
1. Pavlović Ignjat
2. Divjaković Luka
3. Pušić Đorđe
4. Milutinović Stevan
Dobrovoljci naseljenici i mesno stanovništvo agrarnom reformom dobili su 151 kj. i 115 ari.
Kralj Aleksandar Karađorđević proglasio je Zakon o dobrovoljcima u Službenim novinama br. 221 od 24.9.1928. godine u njemu se tačno navodi: „Svaki dobrovoljac u znaku državnog i narodnog priznanja dobija besplatno zemlju za naseljavanje i to: 5 hektara ako je bio borac, ako nije bio borac onda 3 hektara obradive zemlje, ali se na tu zemlju morao plaćati porez.“ U selu za dobijanje zemlje bilo je dosta interesenata. Naročito su sva seoska domaćinstva imala interes za kaluđerske livade. One su se protezale duž Kalin potoka i služile za ispašu stoke. Seljani su smatrali da 73 katastarska jutra i 156 kvadratnih metara manastirskoh livada treba da pripadne selu jer su im neophodne za ispašu stoke. Za to ih seljaci i drže u zakup. Manastir Grgeteg se žalio da su mu te livade i pašnjaci potrebni pa je ministarstvo donelo odluku da selu Grgetegu pripadne 24 katastarska jutra.
Uprava manastira je obavestila ministarstvo poljoprivrede 6. nov. 1934 god. da pristaje da selu Grgetegu ustupi 24 kj, ali da manastir kao naknadu dobije toliku zemljišnu površinu na pustari Bankovci. Pri sprovođenju agrarne reforme bilo je nepravilnosti u dodeli zemlje. Odstupalo se od osnovnog principa da se agrarnom reformom pomogne najsiromašnijim seoskim porodicama. Učestale su žalbe Ministarstvu i komisiji koja je sprovodila agr. reformu. Žalila se i grupa siromašnih seljaka iz Grgetega. Oni nisu dobili zemlju koja imp o zakonu pripada jer nisu bili članovi Srpske zemljoradničke zadruge koji su bili privilegovani. Poslata je komisija u manastir Grgeteg da ispita kako se manastirska zemlja dodeljuje u zakup. Intervencijom komisije koja je vršila nazor neki su ugovoreni zakupi raskinuti tj. izvršena je revizija i dodeljena najsiromašnijim seljacima.
Agrarna reforma samo je delimično rešila posedovne odnose. Znatan broj siromašnih seljaka ostao je bez sredstava za obradu zemlje (kupovinu sredstava za rad) i primoran je da se zadužuje uz visoke kamate. To je za posledicu imalo usitnjavanje i propadanje malih poseda. Komunistička partija širila je socijalističke ideje o socijalizmu kao društvenom sistemu koji će rešiti socijalni položaj seljaka i radnika. Agrarna reforma nije rešila problem malih seoskih posednika. Izneverila je očekivanja najsiromašnijih slojeva seoskog stanovništva.
Poljoprivreda

Osnovno zanimanje stanovništva je obrada zemlje za gajenje poljoprivrednih useva. Zbog male površine seoskog atara seljaci su kupovali njive u okolnim mestima.
Seoski atar
U reljefnom pogledu atar sela Grgetega je brdsko-planinski. Seoski atar čine bregovi i padine sa dosta kosim nagibima. Nadmorska visina atara je 310-340 m.
Severni deo atara čine šume. Šumska vegetacija zauzima najveći deo atara. U delu atara sa naslagama lesa zemljište se koristi za gajenje vinograda, voćnjaka pa I žitarica.
Na jugu seoskog atara ima plodnih oranica (njiva). To je najkvalitetniji tip zemljišta u čiji sastav ulaze černozemi. Oni se prostiru na malim zemljišnim površinama i čine 1/6 seoskog atara.
Prema podacima komisije koju je formirao mitropolit Pavle Nenadović u 18-tom veku beleže se nazivi predela i polja manastira Grgeteg. To je obradio i istoričar Dimitrije Ruvarac i evo tih naziva: Railovac (Radovanac), Plandište, Carina, Sadovi, Zverinjak, Rovište, Veliko voće, Luka, Selište, Pavlovci, Veliki i Mali Vagan, Rastova, Trešnjeva i Pletena Akta, Kaline vode, Kozara i Kamenac.
Nazivi predela u grgeteškom ataru malo su se menjali, samo je mali broj imena atara iščeznuo.
Veličina seoskog atara 1905. godine iznosila je 2514 katast. jutara (Izvor podataka Mata Kosovac, Karlovačka Mitropolija izdavač). Od toga vremena atar Grgetega se smanjio. Naročito posle II svetskog rata. Najviše zemlje ustupljeno je Neradinu.
Kroz selo protiče Kalin potok koji se probija kroz stenovita brda i spušta se do manastira i nastavlja da protiče kroz selo. Po prijemu pritoke Radovanac nosi naziv Luka potok. Atar Grgetega bogat je izvorima. U svom vodotoku povremeno prima buičave pritoke koje se gube u lesnim naslagama.
Biljni svet atara čine:
1) šume
2) njive
3) livade i pašnjaci
Ekonomska moć sela zasniva se na tome koliko u seoskom ataru ima plodnih oranica, kolike su površine oranica, kolike su površine vinograda, voćnjaka i koliki je stočni fond u selu. Po statističkim parametrima selo je imalo dosta siromašnih porodica a nedovoljno materijalnih sredstava da to u kratkom roku promeni
U Grgeteškom ataru bilo je u izobilju kupina, šipaka, gloginja i trnjina. Brali su se po proplancima, na granici između voćnjaka i pored puteva. Starije ali i mlađe žene su brale šipak za domaću upotrebu. Od njih se dobijao kvalitetan pekmez. Brao se i šipak namenjen prodaji. Cena šipka bila je relativno visoka. Kupine su se brale i jele zbog vitamina a posebno gvožđa. Retko se pravilo vino od kupina. Znale su žene iz iskustva da je korisno i lekovito naročito za malokrvne osobe.
.

Osnovno zanimanje stanovništva je obrada zemljišta za gajenje poljoprivrednih biljaka. Zbog male površine seoskog atara seljaci su kupovali njive u Velikoj Remeti, Krušedolskom Prnjavoru i Neradinu.
Dvopolni sistem tek u 19. veku zamenjen je tropolnim, obradiva površina se povećala i krčenjem kosih padina. Njive su se orale i preoravale gvozdenim plugom, da bi prinosi bili veći ostavljali su se ugaru. Obradive njive se đubre stajskim đubrivom. Isto tako njive se preoravaju, zatim drljaju da bi prinosi bili veći i da usevi bolje rode. Najčešće su se sejale žitarice, kukuruz, detelina, graorica ređe stočna repa. Ako izuzmemo male alatke za obradu zemlje seljaci su koristili: gvozdeni plug, sejalicu, valjak, drljaču, brana na tanke žice. Letina se ubirala i prenosila volovskim kolima, ređe konjskim, posle žetve žita se vezuju u snopove i slažu u krstine. Odatle se prenose na guvno i denu u kamaru. Takođe se seno i kukuruzovina prenosila na guvno. Od njih su se pravili plastovi. Pored sena i kukuruzovina je služila za prehranu stoke (zimi).
Mali je broj domaćinstava koja su imala sve alate i mašine za obradu njiva. Mašinu za krunjenje kukuruza imalo je sedam porodica.
Osim malog avana koji su upotrebljavale domaćice (za tucanje bibera u zrnu, maka i belog luka) postojao je i veliki tučani avan. Koristio se za tucanje kukuruznih zrna. Tucanjem dobijala se prekrupa. Služila je za ishranu živine i svinja, najčešće pomešana sa mekinjama.
Povrće se gajilo u baštama. Baštu su sejale i obrađivale seljanke. U seoskom ataru povrća je bilo svih vrsta od rane salate i mladog luka do rotkvica, celera, kelerabe i rena.
Osim kultivisanog bilja pored puta, staza, na ivicama njiva raslo je divlje bilje kao majčina dušica, koljski kiseljak, kiseljak za jelo, broć, turčinak, troskot, ivanjsko i petrovsko cveće, ljubičica i drugo divlje bilje. Od kiseljaka čije je lišće bilo veoma ukusno i malo nakiselo domaćice su pravile ukusan sos. Mi deca smo kiseljak i jeli.
Današnje generacije ne mogu verovati da su se i kose padine (krčevine) obrađivale. Pri oranju deca od 10 godina idu ispred volova i drže štranku da brazde budu ravne. Dešavalo se da volovi usled nagiba skreću naniže, brazde tada nisu ravne. To je bilo naporno i za orača i za nas decu. Na tim parcelama su se sejali kukuruzi, zob a najčešće detelina. Mi deca smo pomagali pri sakupljanju sena i čupanju pasulja. Pasulj se sejao između redova kukuruza. Čupa se u ranu zoru jer po suncu mahune pucaju. Mnoga zrna pasulja padaju na zemlju. Posle čupanja pasulja mogle su se videti starije žene kako ga kupe. Baba Kata je u kukuruzima na ševinjak nakupila preko 3 litre pasulja. Pabirčio se i kukuruz posle branja. To je znak da je selo bilo siromašno.

Vinogradarstvo
Osnovno zanimanje stanovnika je obrada zemlje tj. poljoprivreda. Zbog sastava tla naročito je bilo zastupljeno vinogradarstvo i voćarstvo. To su bile najrenrabilnije grane koje su donosile najveće prihode.
Pouzdan podatak o gajenju vinove loze na području Fruške gore potiče iz rimskog perioda kada je rimski car Markus Aurelije Probus (Prob) dozvolio gajenje vinove loze. Od tada vinova loza se uzgaja u svim naseljima oko Fruške gore. U Grgetegu skoro svako domaćinstvo imalo je vinograd. Bilo je malih vinograda koji su pripadali siromašnim seljacima da ne bi kupovali stono grožđe. Vinogradi su se pretežno sadili na potezima: Radovanac, Sadovi, Orljak, Carina, Zverinje i Dolača. Najbolja mesta za sađenje vinograda su ona koje sunce greje ceo dan. Po vinogradu se ne sade voćke izuzev vinogradarske (pudarske) breskve i to samo po stazama. Pokraj vinograda su se mogle saditi sve vrste voćki. Vinograd je morao biti čist. Svi poslovi u vinogradu su se morali obavljati na vreme. U selu je postojala uzrečica “da vinograd ne trpi lada već rad”. Seljaci su dobro znali da na vreme obavljeni poslovi (kao rezanje, kopanje, špricanje) u vinogradu daju dobar rod i kvalitetno vino. Vinograd se najmanje dva puta špricao i to pre ili posle cvetanja. Špricao se plavim kamenom. U zaštiti vinove loze primenjivala su se tada znana zaštitna sredstva. Valja napomenuti da je manastir Grgeteg imao velike vinograde koje su obrađivali radnici pod kontrolom poljoprivrednih stručnjaka. Od njih su seljani mogli dobiti uputstva i savete koja zaštitna sredstva upotrebljavati u slučaju pojave neke bolesti na vinovoj lozi.
Seljaci su sticali znanje i tradicijom koja se prenosila na potomke i često je bila tajna. Smatralo se i dokazano je da je dobijeno vino iskustvom predaka odličnog kvaliteta.
U vinogradima se 1851. god. pojavila pepelnica ubrzo i plamenjača. Oštećenje vinograda je bilo minimalno. Filoksera se pojavila 1881. god. Ta bolest je zahvatila i uništila mnoge vinograde u selu. Od ove bolesti najviše su stradali vinogradi siromašnih porodica jer nisu primenjivali zaštitna sredstva kao i nekih dobrostojećih porodica koje su osiromašile. Vinogradi su se postepeno obnavljali . Počinju da se gaje kvalitetnije i otpornije sorte vinove loze kao Burgundac, Hamburg, Afusli, Rizling i Stono belo. Od starih sorti vinove loze gajila se Plamenka, Slankamenka, Portogizer, Crvena i Bela Ružica. Fruškogorska vina bila su čuvena po svom kvalitetu i nalazila su voje mesto I u Evropi.
.
Manastir Grgeteg posetio je opat Bonino 1702. god. i zabeležio da se vinogradi, voćnjaci, livade i pašnjaci uredno održavaju. On se oduševio lepotom ovih predela.
Do II svetskog rata, da bi sačuvali grožđe od krađe, seljaci su od pruća pleli kolibe. Obično je najstariji član porodice bio čuvar vinograda, takozvani pudar. On ostaje u vinogradu do berbe grožđa. Berba je poseban događaj. Nju je u pesmi ovekovečio Branko Radičević. U berbi većih vinograda obavezno učestvuje moba. U branju grožđa najviše je momaka i devojaka. Berba je neka vrsta svetkovine. Odvija se uz pesmu, obično bećarac. Svi su veseli, niko ne oseća umor. Sve je užurbano i kao po taktu odvija se branje i nošenje obranog grožđa do kola kraj vinograda.
Obrano grožđe se presovalo kvečom i čekalo da uzvri. Tek tada se sipalo u burad. Od stonog grožđa pravile su se evenke. Žene su vezivale grožđe za kolac sa kukom koji se vešao o gredu na tavanu. Za Badenje veče grožđe se nalazilo na trpezi. U toku zime vino se dva puta pretakalo. U dane svetle i sunčane. Tada se iz podruma iznosila flaša (takozvana olba) sa vinom da se vidi boja i čistoća. U buretu se u mutljag dodavao anšlog. On je čistio ostatak zamućenog vina u buretu.
Vino se prodavalo gradskim kafanama po porudžbini. Pre zore, zaprežnim volovskim kolima ređe konjskim, natovari se bure vina (500 litara) i bure rakije (100 litara) i nosi u Novi Sad, Rumu, Inđiju.
Vinogradari slave svetog Trifuna (14. februar). Oni smatraju da je on zaštitnik vinograda i vinogradara. Na taj dan ako vremenske prilike dozvoljavaju, odšetaju do svog vinograda i simbolično odrežu struk vinove loze.
Danas u Grgetegu živi pretežno staračka domaćinstva. Vinogradi su skoro svi povađeni. Nema radne snage za njihovu obradu.
Voćarstvo
Prirodni uslovi su bili povoljniji za život ljudi u okolini Fruške gore od naselja iz donjeg Srema .Lesno zemljište povoljno je ne samo za vinogradarstvo već i za voćarstvo. U seoskom ataru voće je na svakom koraku i svake vrste. Voće je donosilo znatne prihode domaćinstvu. Tražilo je manje napora i rada za održavanje u odnosu na vinograd. Sadilo se na ivicama oranica, pored puta ili voćnjacima. Najviše voćnjaka je bilo zasađeno šljivom, a najveći šljivik je bio vlasništvo manastira Grgeteg. Nalazio se na padinama sa desne strane Kalin potoka. Gajenje šljiva osim za potrebe u domaćinstvu (pekmez, kompot) služio je za pečenje daleko poznate rakije šljivovice.
Grgeteženi kao da su sledili savete Zmaja Jove Jovanovića “Gde god nađeš zgodno mesto, tu voćku posada a voćka je blagorodna pa će da nagradi”.
Ređe je bilo voćnjaka zasađenih jabukama ili trešnjama. Mlade samonikle voćke su se presađivale ili kupovale iz rasadnika ili na pijaci najčešće u Irigu ili Sremskim Karlovcima. Danas kada su nove sorte voća potisle stare domaće sorte uputno je da ih pomenemo. Najviše su se gajile šljive i to turgunje, cepače, trnovače i mađarke. Trešnje đurđevače, ranke i zakićevke. Kruške čuvene po kvalitetu bile su: karamanke, lubeničarke, kajzipirke i tikvače. Od jabuka su se gajile: petrovače, tanjrače i kožare. Rasle su i divlje jabuke, od kojih se pravilo jabukovo sirće. Ono se upotrebljavalo kao lek i za jelo.
Breskve su bile vinogradarske (pudarske) i bele durlancije koje se ne cepaju.
Treba pomenuti španske višnje, kajsije, a posebno koštunjavo voće kao mek i tvrd orah(koštunac) badem i lešnik. U poznu jesen brale su se dunje i dunjac, a bilo je i oskoruša. Na manastirskom imanju gajili su se i ogrozd i ribizla. Poneka domaćinstva su takođe gajila ogroz i ribizle.
Oko visokih i razgranatih krušaka ili drugih vrsta voća seljaci stave slamu i zatresu voćku. Otpalo voće se ne ošteti kao da je rukom brano. Voće se tovari u korpe i priprema za pijacu. U teretna kola, pretežno volovska, stavljala se na dno slama da voće stigne očuvano jer su seoski putevi bili loši. Pre zore se kreće na pijacu u Novi Sad, Inđiju i druge trgovačke centre. U selo su dolazili i piljari i na veliko kupovali voće. Kultivisani predeli kao bumbić, radovanac, danas su pretvoreni u trnje i koprive. Ostelo je samo sećanje iz detinjstva na lepe voćke i predele na kojima smo se kao deca penjali i igrali.

Stočarstvo
Ni jedna porodica u selu nije se bavila stočarstvom. Stoka se gajila za vlastitu upotrebu. Najviše je bilo volova. Volovi su se upotrebljavali za obradu zemlje.



Sestre Stefanović Sofija i Vera
Njih su imale i mnoge siromašne porodice. Volovi su služili za prenos letine i prenos drva za ogrev, ne samo za sopstvene potrebe već i za manastire Grgeteg i Veliku Remetu, uz naknadu. Onima koji su imali male zemljišne posede to su bili glavni prihodi za obezbeđivanje materijalnih sredstava svojih porodica. Volovskim kolima prenosili su osim drva i stajsko đubrivo kao i snopove žitarica i kukuruza. To se zvalo kirijanje. Počinju sa kirijanjem u rano proleće i završavaju u poznu jesen.
Za gajenje stoke olakšavajuće okolnosti su bile i duge livade koje su se pružale pored i u pravcu vodotoka Kalin potoka.
Veličina livada iznosila je 93 kat.j. i postojao je bunar na đeram sa valovima za napajanje stoke.
Grgetežani su sa ponosom pričali svojim unucima da su iz sela dva para volova vukla jedan kamen za postolje spomenika srpskom pesniku Branku Radičeviću.
Konja je bilo malo. Samo su dobrostojeće porodice imale konje. To su bili rasni konji ili kako se govorilo paradni. Održavanje konja zahtevalo je kvalitetnu ishranu kao zob, detelinu i seno. Takođe i brdovitost terena uticala je na mali broj konja.


Lazar i Emilija Gorjanović na zaprežnim kolima

U selu je krava bilo malo. Tačno je zapazio dr Đorđe Natošević da srpske majke sažvaću hranu maloj deci. On kritikuje tu pojavu. U nedostatku novčanih sredstava da se kupi mleko mnoga deca su odgajana hranom za odrasle. Mleko se kupovalo na deciliter i to ne svaki dan.
Ovčarstvo u selu kao privredna grana nije imalo tradiciju. Bilo je dosta koza. Seljani su ih zvali sirotinjskom majkom.
U selu je bilo živine od kokošaka, pataka, ćuraka i gusaka. Perja je bilo u izobilju. Perje se češljalo na prelu.
Šuma
Severno od sela nalazi se šumska vegetacija. Atar Grgetega se posle II svetskog rata smanjio tj. deo seoskog atara ustupljen je opštini Neradin. Prostire se do partizanskog puta. Taj deo šume bogat je površinskim izvorima koji svojim slivom doprinose da Kalin potok nikada ne presušuje.
Šumsku vegetaciju čini listopadno drveće. Najviše su zastupljeni hrast, bukva, grab, cer i dr.
U toku godine svaka porodica je dobijala besplatno drva za ogrev. Tačnije rečeno izvrši se parcelisanje šumskog atara gde je dozvoljena seča drva. To je bilo značajno za svako domaćinstvo. Osim što su imali drva za kuvanje imali su tople prostorije zimi.
Pitoma Fruška gora je bogata lekovitim biljem. Dr Tucakov je napomenuo da u njoj više ima lekovitog bilja nego što ima bolesti. Naše majke i babe su brale to bilje, sušile i od njega kuvale čajeve. Tačno su znale koja biljka služi za koju vrstu bolesti. U Fruškoj gori je bilo i dosta jestivih gljiva. Gljive su bile relativno često na trpezi u domaćinstvima. Narpčito posle kiše mogli su se videti meštani kako sa kotaricama idu da beru gljive. Neke domaćice sui gljive nosile na pijacu jer su se izuzetno cenile u ishrani.
U šumi je bilo divljih jagoda i lešnika. Osim biljne vegetecije u šumi se nalazilo i životinja. Do 1941 svet divljači odnosi se na lisicu, vuka, jazavca, divlju svinju i sitne životinjske vrste. Malo lovačko društvo u selu najčešće je lovilo zečeve. Fruška gora je stanište mnogobrojnih ptica. To je veliko bogatstvo šumskog kompleksa.
Šumska vegetacija i vetrovi povoljno utiču na zdravlje ljudi. Zdrava izvorska voda, čist vazduh, staze za šetnju pružaju i odmor od gradske buke.
Seljanka
Žene su u domaćinstvu organizovale domaće poslove. Starale su se da svi članovi porodice imaju ono što im je najpotrebnije. Ustaje se pred zoru. Moja majka je često govorila:”Samo da me zora ne prevari”. Prve su ustajale a poslednje gasile petrolejsku lampu.

Nošnja seljanki do I svetskog rata



Seljačka devojka u svečanoj haljini, 1927.godine (na slici Evica Pavlovic)




Osim svakodnevnih kućnih poslova seljanke su radile i poljske poslove. Od poljskih poslova nisu samo rezale vinovu lozu i kosile žita i detelinu. Za to vreme, kada rade na njivi, babe su im čuvale decu a ponekad i kuvale ručak. Ređi je bio slučaj da su malu decu nosile na njive ili ostavljale same po nekoliko sati. Tako je Katica Pavlović sina Lazara od 2 godine ostavljala u buretu i po 4 sata. Prethodno ga je nahranila I na dno bureta stavila krparu.
U porodici se znao redosled posla. Jednom nedeljno, obično ponedeljkom, mesio se hleb. Hleb se mesio u naćvama (koritu samo za mešanje hleba) sa komlovom umesto kvasca, koji su same pravile. U selu je bilo uobičajeno kada se mesi hleb, pere se i veš. Toga dana one ne rade poljske poslove.
U kuhinji se nalazio zidni šporet sa rernom i plotnama.


Posuđe za kuvanje je bilo emajlirano, zadržalo se i keramičko posuđe, ćupovi za turšiju i stavljanje ostale zimnice.




Mnoga domaćinstva nisu imala mašine za mlevenje oraha i maka. U tu svrhu se upotrebljavao avan. U avanu su domaćice tucale sve od bibera u zrnu do oraha. Osim malog postojao je i veliki tučani avan. U njemu se mrvilo zrnevlje od kukuruza za prekrupu.
Položaj seljaka u Grgetegu bio je otežan jer mnoga domaćinstva nisu imala bunar. Svakodnevno se moglo videti kako žene sa obranicama preko ramena idu na bunar da vade vodu. Vodu su sipale u kante pomoću đerma kojim su izvlačile vodu iz bunara i nosile ih za potrebe porodice.


Seljanka sa obranicom 17. vek


Žene su popunjavale porodični budžet prodajom voća i povrća. Stizale su poprečnim stazama u Sremske Karlovce, ređe u Irig. Sa obranicom preko ramena natovarenom sa dve kotarice pune voća prekim putem preko Kurjakovca krenule bi pre zore. U Sremske Karlovce trebalo je stići kada đaci gimnazije i bogoslovije krenu na nastavu. Njima prodaju male vezane svežnjeve trešanja ili višanja ili koliko zahvate u šaku. Često su vrlo brzo ispraznile kotarice.
Ukoliko se voćnjak nalazio na padinama Fruške gore prema Sremskim Karlovcima (Radovanac, Zverinje..) po drugi put bi napunile koterice i dolazile na pijacu. Prodavale bi ovaj put karlovačkim gospođama. Često je i uprava đačkog internata kupovala od njih voće. Da bi sebi olakšale teret preko ramena su stavljale debele vunene stvari, najčešće presavijene šalove.
Predhodnog dana kotarice sa voćem su nosile u šumu i sakrivale u nekom šiblju da sutra skrate put sa teretom. Kada pre zore po mrklom mraku krenu kroz šumu na pijacu, ponekad su sretale nepoznatog putnika koji bi im išao u susret. U selu je postojala izreka “ obranica nas hrani, obranica nas brani”. Nju su žene izjavljivale da se ne bi plašile kad u šumi sretnu nepoznatog putnika jer imaju obranicu.
Selo je imalo dosta listopadnog drveća. Gajilo se cveće, pretežno u saksijama zbog malog prostora. Dvorišta Emilije Nikić i Koviljke Marković sa lijanderom u raznim bojama ličila su na cvetnu baštu.
Fasade kuća su se krečile najmanje dva puta godišnje. Obavezno za letnjeg Svetog Nikolu, seosku slavu (seoska slava se slavila narednog dana).
Dvorišta su se redovno čistila i održavala kao i prostor ispred kuće.
U toku zime kada završe sve dnevne poslove, žene su štrikale, vezle, heklale, šile, tkale i plele. Tkale su ćilime, ponjave za prekrivanje kreveta i krpare. Tkale su i belo platno. Tanko (bez) i debelo za svakodnevnu upotrebu (peškiri I donji veš). Spremala se i sprema tzv. štafirung za udavače. Naše prababe su ručno izrađivale odeću i rublje za ukućane uz žižak (osvetlenje) čiji su fitilj same izrađivale. Ustajale su kao i naše majke pre no što se prvi petlovi oglase. Znalo se da od vrednoće, znanja i umešnosti žene zavisi sloga u porodici.
Između dva svetska rata građanski način oblačenja postao je realnost, samo su starije žene nosile oplećak i skute od otkanog platna kao donji veš, a gornja odeća im je bila bluza (rekla) i suknja. Starinska nošnja pripadala je prošlosti. Zadržala se samo štofana i plišana jakna. Njih su nosile i mlade devojke. I dok su Mađarice, Slovakinje i Bunjevke zadržale svoju narodnu nošnju, seljanke u Grgetegu, tačnije srpske seljanke nosile su se građanski.
Pesmu o “Seljanki” napisao je poslednji guslar u Grgetegu Jefta Lončarević. Pesma se nalazi u rukopisnoj zbirci njegovih pesama pod nazivom “Seljak u opancima”. Ova pesma verno prikazuje život seljanke ne samo u Grgetegu već u celom Sremu.


Pesma o seljanki i njenom životu žene gospoje
spevana 1932. godine

Oj seljanko ropkinjo bez dela,
Na tebi je porodica cela
Na tvom vratu, na tvojim rukama
Danju, noću ti si na nogama
Ti na miru ni noću ne spavaš
Komotno se nikad ne odmaraš
Od udaje pa do smrti tvoje
Tvoje ropstvo uvek jednako je
Jer seljačka poslovica veli
Cela kuća da stoji na ženi
Od malena tebe vaspitavaju
Kako će ti život da okuju
Ona mora decu negovati
I u svemu mužu pomagati
Uvek mora na oprezu biti
I svekrvu i svekra dvoriti
Sve u kući mora uraditi
Još na vreme i na njivi biti
Pa nekada još i dete nosi
I sa njima se pored rada boci
A sa posla kad se vrati kući
Nikad ne sme danuti ni sata
Sve u kući mora urediti
Deci, mužu večeru spremiti
I kad jede svekra i svekrvu dvori
Ni tada ne mož da se odmori
Jer ni onda ona mira nema
Na miru se založila nije
Poslednja je uvek legala
Sve u kući dok je namirila
Do jutra je prva na nogama
I ako se nije odmorila
Već je ona na oprezu bila
Decu svoju noću je pazila
I još idu i gola i bosa
Sve zakrpu na zakrpu šije
Eto kako seljanke nam žive
Dok gospoje nam spavaju u svili
Da prohteve one zadovolje
I luksuzne cigarete pusidu
Svaku želju one ispunidu.

Iz rukopisne zbirke “Seljak u opancima” Jefte Lončarevića

Socijalni položaj porodice
Ekonomska moć porodice nije se merila samo veličinom zemljišnog poseda već i brojem krupne stoke.
Seljačke porodice prema imovinskom stanju mogu se podeliti u nekoliko grupa:
1. dobrostojeće ili imućne porodice;
2. porodice koje sui male male zemljišne posede od 2 do 8 jutara i par rogate stoke;
3. porodice sa malim zemljišnim posedom i bez krupne stoke i;
4. porodice čiji su pojedini članovi bili zaposleni u manastiru.
1. Dobrostojećih ili imućnih porodica u selu je bilo 12, koje su sa svojih zemljišnih poseda obezbeđivali materijalnu egzistenciju. Te porodice su za obradu zemlje uzimale najamne radnike. Zajedno sa nadničarina poljske poslove radili su i odrasli članovi tih porodica. Te pododice su se nazivale gazdačke.
2. Porodice koje su imale zemljišni posed od 2 do 8 jutara kućni budžet su popunjavale radom na manastirskom posedu ili kod imućnih domaćinstava. Članovi tih porodica su retko radili kao nadničari, te porodice su posedovale i par volova sa zaprežnim kolima i sa njima prenosili letinu, drva i drugi teret za manastir Grgeteg i Veliku Remetu. To se nazivalo kirijanje. Svoj zemljišni posed na vreme su obrađivali. Svako parče zemlje do staze ili do puta kultivisali su.
3. U najtežem položaju su porodice sa zemljišnim posedom do 3 jutra. Bilo ih je 9. Te porodice nisu imale krupnu stoku ni potrebna sredstva za obradu zemlje. One su živele na granici siromaštva i bede. Materijalna sredsrva potrebna porodici obezbeđivali su kao nadničari. Nadnice sa hranom su bile niske u odnosu na cene (1938-1940) i iznosile su 10 – 15 dinara u zavisnosti od težine posla. Istovremeno cena 1 kg masti iznosila je 10 din. a 1 litar mleka 3 din. Siromaštvo tih porodica je bilo vidljivo. Dvorišta sui m bila neograđena i pusta. Za te porodice je bilo značajno što su besplatno dobijale drva za ogrev. Za Božić i Uskrs osoblje manastira je tim porodicama delilo poklon pakete.
4. Manastior kao veleposednik imao je potrebu za random snagom pri obradi zemlje i poslugom za potrebe manastirskog osoblja. Tako je Luka Divjaković radio kao ekonom a supruga Persa kao glavna kuvarica. Kočijaš u manastiru je bio Bekut Stojan. Oni su dobijali mesečnu nadoknadu u novcu ili poljoprivrednim proizvodima. Manastiru su bile potrebne vešerke, parakuvarice, sobarice, baštovani, voćar kao i osoblje za održavanje manastirskog kompleksa. Od dobijenih para, plate, moglo se skromno živeti.
Jedina građanska porodica u selu je bila Tadić Lazara. Osim trgovinske radnje posedovao je i vršaću mašinu. Ta imovina po vrednosti predstavljala je kapital.
U selu je bilo četiri uslužne zanatlije i to:
1) kovač 3) berberin
2) obućar 4) krojačica
Iz gore navedenih podataka može se zaključiti da je selo bilo siromašno. Povoljni geografski uslovi, blizina trgovačkih centara i potražnja radne snage na manastirskom posedu omogućili su priticanje prihoda skoro tokom cele godine.


Autohtonog Grgetega više nema


Selo Grgeteg je za vreme okupacije razoreno. Stanovnici Grgetega živeli su u okolnim mestima kao izbeglice bez krova nad glavom.
Nova komunistička vlast donosi odluku da se Grgeteg pripoji opštini Ruma do 1953. god. Zatim se prirodno priključuje opštini Irig.
Lokalna vlast je smatrala da selo Grgeteg ne treba da se obnovi.
Opštinska vlast raseljava stanovništvo u napuštene švapske kuće. Švabe su bežale od odgovornosti za zlodela prema Srbima. Ni manastir nisu obnavljali.
Srpski partijski komesari izjavljuju da je religija štetna. Ona je “opijum za narod”. Neki srpski političari izjavljuju da je pravoslavlje sa verskim običajima primitivno.
Stanovnici Grgetega raseljeni su u Bešku, Inđiju i Krčedin. Trideset i dve porodice to ne žele. Žive kao izbeglice u susednim mestima. Neke raseljene porodice žele da se vrate na svoje ognjište. Smeštaj u švapske kuće smatraju privremenim. Uporno traže dozvolu da se selo obnovi.
Po zabeleškama Jefte Lončarevića nailazili su na brojne prepreke pa i grubosti u Irigu i Rumi. Odbija molbu Grgetežana rečima “Vi hoćete da vam gradimo kuće, a država ni eksera nema”.
Uporni u svom zahtevu da se selo obnovi seljani šalju molbu nadležnom ministarstvu. Odgovor je bio pozitivan. Rašćišćavanje ruševina i obnova sela počinje maja meseca 1947. god.


Obnova sela u maju 1947.godine


Iz subjektivnih al i objektivnih razloga mnoge raseljene porodice nisu se vratile i iza njih su ostali samo grobovi predaka. Trideset dve porodice su se vratile kada su im izgrađene nove kuće. Rušenjem Grgetega, dve kuće Toše i Jefte Lončarevića ostale su cele. U njima se nalazio štab Folksdojčera koji su naređivali i kontrolisali razaranje sela i manastira.
Kuće su građene u socrealističkom stilu, bez urbanog plana sa lošim građevinskim materijalom, bez mnogih pomoćnih prostorija. Porodice su posle vršile dogradnju i adaptaciju. Selo je neušoreno i deluje razbacano. Ulice su nepravilno formirane sa obe strane Kalin potoka. Skoro ničeg od starog autohtonog Grgetega nema. Ostao je stari most I bunar na đeram koji se u poslednje vreme osposobio za upotrebu.
Selo ima samo jednu ulicu Branka Radičevića. Moram da napomenem da su se neki pokrajinski moćnici ogrešili o više fruškogorskih sela koja su u toku rata imali sličnu sudbinu. Krajnja bahatost je učinjena jer se nije procenila materijalna šteta porušenih kuća, nameštaja I inventara. Zahvaljujući dr Drinku Davidovu znamo da je novoizgrađena školska zgrada vredela 100.000 predratnih dinara a školski nameštaj 9.500 dinara. O genocidu nad srpskim narodom u Sremu, posebno iz fruškogorskih sela, kao da je postojala zavera ćutanja. Iako je bilo istraživanja, ono se skrivalo od javnosti. Tolike žrtve i patnje pale su u zaborav.
Grgeteg je tek 1959. godine dobio struju, a 1979. asfaltni put do Krušedol Prnjavora. Asfaltni put do Neradina izgrađen je tek 2002. godine.
U selu se školska nastava odvijala samo četiri godine. Učiteljica je bila Ružica Nikolić. Deca su završavala škole i zanate u Neradinu, Irigu i Rumi. U selu nisu imali perspektive za egzistenciju pa su ga napuštali.
Selo je imalo trgovinsku prodavnicu ali je ona zatvorena. Nema ni kafanu.
Mnogi vinogradi su povađeni. Ima i neobrađenih njiva usled nedostatka radne snage. Sa izuzetkom u selu žive starije generacije.
Grgeteg je sada naselje koje nema ni svoju mesnu zajednicu. U sastavu je mesne zajednice Krušedol Prnjavor.
Selo ima lepu prirodu, staze kroz stoletna šumska drveća za šetnju i odmor, nedostaju mu saobraćajne veze. Od Rume je udaljeno 23 km., od Iriga 10, a od Novog Sada 25 km. Starosedelačke porodice su staračke. Kuće kupuju izbeglice a grade se i vikend naselja. Obnovljen manastir sa đačkim ekskurzijama u poseti i drugi turistički aranžmani doprineli su da se u selu pokrene društveni život.
Grgeteg predstavlja jednu vrstu vazdušne banje.















DRUGI DEO

Aprilski rat 1941. godine

Posle 17.marta izvršen je državni udar. Poništen je potpisani pakt sa Hitlerovim rajhom.
Nastupilo je isčekivanje. Stariji ljudi koji su preživeli prethodni rat dobro su znali kakve tragične posledice ostavlja rat. Osim razaranja materijalnih dobara i ljudskih žrtava nastaje glad i beda.
Niko nije sumljao da će Nemačka odmazda nad Srbima biti surova i bestijalna.
Osvanuo je 6. april. Dan je bio vedar. Odjednom Nemačke štuke umesto jata ptica lete našim nebom.
Veća grupa seljaka penje se na proplanak a sa njima ima inas nekoliko dece. Stari gledaju i glasno komentarišu kako “štuke” izbacuju avionske bombe i seju smrt po našim gradovima i naseljima. Odjednom sa malog vojnog aerodruma u Krušedolu Prnjavoru dižu se dva naša aviona.
Uleću među “štuke”. Gledamo borbu i vidimo kako se pilot okružen sa više “štuka” vešto bori. Oborio je jedan neprijateljski avion u blizini Beške. To je bila borba davida i golijata.
Kroz nekoliko dana vraćaju se vojni obveznici koji nisu hteli da se predaju. Noću su putovali a preko dana skrivali. Oni saopštavaju da je izdaja hrvatskih oficira i drugih nacionalnosti dovela do rasula u vojsci. Nemci samo Srbe transportuju u Nemačku kao ratne zarobljenike. Iz Grgetega u zarobljeništvu su bili:
1. Arsenić Fedor
2. Vukmirović Sreten
3. Pavlović Milan
4. Pavlović Ilija
5. Pavlović Slavko
6. Pušić Branko i
7. Simić Todor.
Posle završetka rata oni su se vratili osim Pušić Branka. On nije hteo da živi u kominističkoj zemlji.


Milan Pavlović



Lazar Gorjanović


Okupacija Nezavisne države Hrvatske


„Kažeš da si nevin
Ovde nevinih nema
Možda ti je majka zlo pomislila
Kada te je nosila“ .
Citat iz „Proklete avlije“ Ive Andrića

Uz priznanje dr Vlatka Mačeka i blagoslov biskupa Alojzija Stjepinca dr Ante Pavelić postaje zakonit poglavnik novonastale države.
Nezavisna država Hrvatska je bila priznata od sila osovina, a poglavnik je dobio blagoslov i od svetog oca Pape Pavla VI.
To je bio trijumf nacističke ideologije ustaša. Po toj ideologiji Hrvati su narod arijevskog porekla i pripadaju višoj rasi. Srbi, Jevreji i Cigani pripadaju nižim rasama. Sa Jevrejima i Ciganima hrvatske vlasti su završile relativno brzo, zbog malog broja ove populacije u odnosu na Srbe. Oterani su u logore smrti i tako okončali živote. Tako je ustaški zločinac Rojnica u leto 1941. godine poslao telegram poglavniku sledeće sadržine:“ U Dubrovniku Srba i Jevreja više nema.“ Neka se ne zaboravi da je za vreme Franje Tuđmana bio saradnik u Ministarstvu spoljnih poslova. Vizentalov institut je tražio da se izruči u Srbiju i da mu se sudi za zločine. Sadašnja vlast u Srbiji ništa nije preduzela da ga stigne zaslužena kazna.
Plan za rešavanje Srpskog pitanja je predviđao: trećinu pobiti, trećinu proterati i trećinu pokatoličiti.





U glavnom ustaškom štabu aprila 1941. godine poglavnik naznačuje:“Zadaća je ustaškog pokreta brinuti se da u ustaškoj državi svugdje vlada hrvatski narod. Te da on bude potpuni gospodar svih stvarnih i duhovnih dobara u svojoj zemlji.“
U listu „Hrvatski narod“ 7.7.1941. godine objavljuju “U Hrvatskoj ne može biti Srba ni pravoslavlja, a Hrvati će se pobrinuti da se to što pre ispuni“. U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj genocid je ozakonjen. Srpski narod je shvatio da Pavelić hoće da ga istrebi.
Novonastala Nezavisna država Hrvatska odmah je počela sa progonom i terorom nad srpskim sveštenicima, intelektualcima i viđenijim seljacima. Oni se hapse, transportuju u logore ili se ubijaju u mestu stanovanja.
U selu je još vladao relativan mir. Međutim, Grgetežani su imali bliske rođake u gradovima i nacionalno mešovitim selima Srema. U selo su stizale nepovoljne i uznemiravajuće vesti o masovnom ubistvu Srba. Obavešteni o tome kaluđeri su na vreme napustili manastir bežeći od progona ustaškog terora. Mi, meštani sela gledamo kako u fijakerima ili običnim konjskim kolima beže u Srbiju. Ostao je samo mali broj kaluđera. U povorci izbeglica našla se i sveštenička porodica Borislava Mihailovića Mihiza, značajnog srpskog književnika.
Pismenom preporukom Vjekoslava Golubovića, ustaše iz Sremskih Karlovaca, upućeno je višim vlastima da kaluđere koji se nalaze u manastirima treba “uhititi” i poslati u logor. To je i učinjeno.




U prvoj polovini juna 1941. godine dolaze ustaše u selo i sprovode ciganske porodice do Iriga. Tamo ih transportuju za jedan od mnogobrojnih logora smrti. Upravnik sreza Irig, ustaša Bardić, imenuje 28. juna 1941. godine za poverenika manastira Grgeteg i Velika Remeta Mirka Purgara, maturanta srednje poljoprivredne škole u Rumi.




Dolaskom u manastir Grgeteg, poverenik hapsi i smešta u logore preostale kaluđere koji su ostali u manastiru. U manastir su dolazili i kamioni , ali se u selu nisu zadržavali. Meštani su smatrali da se u kamione tovare dragoceni predmeti to jest da se inventar manastira pljačka. Nisu se prevarili. Već 21. septembra 1941. godine dolaze predstavnici Ravnateljstva za ponovu osnovanog 24. juna 1941. godine. Osnovna svrha ove ustanove bila je da prate koje osobe treba uhapsiti ili proterati da bi sva materijalna i duhovna dobra pripala Hrvatima. Predstavnici Ravnateljstva dolaze u manastir Grgeteg 21. septembra 1941.godine, odabiraju najvrednije dragocenosti, među njima 100 knjiga i 8 knjiga u rukopisu. Od celokupnog pokretnog manastirskog inventara samo je to vraćeno Srpskoj crkvi.



Manastirski inventar su sistematski pljčkale ustaše, domobrani i Nemci. Velika biblioteka i arhivska građa (arhiva manastira Grgeteg osnovana je 1691. godine) su odnete.. U aprilu 1942.godine volovskim zaprežnim kolima seljaci su prenosili kroz Neradin prema Irigu manastirsku biblioteku. Ostalo je nerasvetljeno šta se desilo sa tim književnim fondom.
Zločini ustaša postali su svakodnevna pojava. Iz gradova i nacionalno mešovitih sredina dolaze izbeglice u srpska sela, pretežno ona koja se nalaze na padinama Fruške gore. To su pretežno srpski seljaci. Pobegli su jer im je život bio ugrožen. Broj izbeglica je bio sve veći. Srpski narod je shvatio da mu je opstanak ugrožen.
Na molbu generala Nedića i odobrenje komandanta okupirane Srbije generala Badera dozvoljava se prijem izbeglica u Srbiju. Kao odgovor ustašama i zločinačkoj propaganda, komunistika partija formira partizanske odrede.

Partizani

Proglašenjem ND Hrvatske nastaju masovna hapšenja i ubijanja srpskih sveštenika, intelektualaca i viđenijih seljaka u celom Sremu. Osnovni cilj ustaške politike bio je uništenje srpskog naroda. U mešovitim sredinama upadali su domaći Hrvati u srpske kuće i tražili domaćine da ih ubiju. Nepovoljne vesti stizale su i u selo Grgeteg. Ili izlaz traže u srpskim selima oko Fruške gore gde se skrivaju. Postali su ilegalci. Bilo je i celih porodica koje su bežale od ustaških zlodela. Nisu se dugo zadržavale, čim uspostavile ilegalnu vezu, odmah se prebacie preko reke Save tajnim kanalom u Srbiju. Istočni deo Srema pretežno je bio naseljen Srbima pa Hrvatska nije mogla da kontroliše celokupnu svoju teritoriju. Nije slučajno da je dobro organizovala i razvijala obaveštajnu službu. Najčešće je ubacivala agente među srpsko stanovništvo a docnije i među partizane. Kada agenti izvrše postavljene zadatke napuštaju partizanske odrede. Zatim,oni dovode ustaše ili Folksdojčere i pokazuju ko su saradnici partizana. Praksa je bila da ih na kraju sela hladnim oružjem lišavaju života u grmlju pored puta. Seljani su ih pronalazili po nepodnošljivom smradu. Leševi su im bili u raspadanju. U selu su se sklanjali neki istaknuti Irižani kao Svetozar – Cveće Milošević (Brka) i mnogi drugi. Kod Jefte Lončarevića je dolazio čuveni komunista Lala Beljanski, po zanimanju zanatlija. Pošto se broj ilegalnih seljaka brzo povećavao bilo je neophodno da im se obezbedi hrana i druge namirnice za životne potrebe. Članovi mesnog odbora 1) Milan Pušić, 2) Evica Arsenić, 3) Sava Karanović i njihovi saradnici to su radili uz „strogu konspiraciju“ noću. Imućne porodice su morale davati sve što su tražili, što im je naređeno, jer je iza njih stajala skojevska organizacija i partizanski odred. Nesigurnost i strah su postojali ako ustase ostrašćene mržnjom za to saznaju. U selu je još vladao relativni mir, nije bilo žrtava, ali o masovnim likvidacijama i logorima smrti znalo se. Bliski rođaci, prijatelji i poznanici iz mešovitih sredina i gradova ili su pobijeni ili oterani u logore. Iznad sela partizani su se smestili ili bazirali u septembru 1941. g. i formirali podunavski partizanski odred. Sastav odreda je zanimljiv. Bio je pretežno seljački a po nacionalnom sastavu srpski. U sastavu odreda nije bilo vojnih stratega, istaknutih političara i oficira sposobnih da organizuju obaveštajnu službu. U odredu je bilo nekoliko studenata studenata. Politički agitatori smatrali su da treba dići ustanak. Rat će se brzo završiti. Čak su imali iluziju da će se sovjetski avijatičari spustiti na prnjavorske ledine i komandovati borbom. Posebno su naglasilii da će se rat brzo završiti. Odrasli ljudi, zrelo razmišljajući i delimično poznavajući političko – vojne prilike u Evropi to su smatrali obmanom, propagandom. Evropa je okupirana. Nemačka se približava Moskvi, a Komunistička partija okružnog komiteta za pokrajinu traži dizanje ustanka. Ni ekonomski, ni vojni, ni politički uslovi nisu postojali za ustanak. Od oružja partizani su imali nešto ručnih bombi, jedan mitraljez i nekoliko pušaka. Partizani nisu imali ni dobro organizovanu obaveštajnu službu i iz objektivnih razloga to nisu ni mogli imati. Retki su Hrvati ili Nemci koji su sarađivali s partizanima. Bez dobre obaveštajne službe faktor iznenađenja kod akcija fašista bio je čest. Najčešće su bili obavešteni o kretanjima nekog visokog zvaničnika i iz zasede izvršili atentat. Istina, postavljali su straže na toranj crkava, kao stražarnice. Ali se dešavalo da ustaše dođu blizu sela a po kućama partizani spavaju umorni, posle neke diverzantske akcije. To je slučaj sa Jašinom četom. On je morao pucati da ih probudi, da ih ustaše ne zateknu u krevetima. Partizani su pobegli u donjem vešu. U rukama su nosili odelo i oružje. Negde nisu ni sve pokupili pa je domaća čeljad to zakopavala u stajsko đubre. Bili su iznenađeni i 13. marta kada je u Grgetegu izvršena prva racija odraslih muškaraca. Partizani su pogrešili i pri proceni svojih vojnih mogućnosti. Uveravali su Grgetežane da se mogu suprostavljati jakim neprijateljskim snagama. Fruška gora je neosvojiva tvrđava – tvrdili su. Razboriti ljudi govorili su da zlo ne treba prizivati, međutim, njihova propaganda kod neukih i siromašnih , naročito kod omladine našla je plodno tlo. Dosta simpatija imali su kod sirotinje, obećavajući im rešenje njihovog socijalnog problema. Partizani su bili gerila. Pogrom ih je terao da napuštaju svoja ognjišta a komunistička partija je to iskoristila proklamujući im bolju budućnost. Mnogima nije bilo jasno što su proklamovali partizani proklamovali da se bore za sve potlačene narode u Jugoslaviji, za bratstvo i jedinstvo, a naročito protiv hegemonističke srpske buržoazije. Slovenačka i hrvatska buržoazija kao da za njih nije ni postojala. Uveravali su srpski narod da u njihovoj borbi učestvuju svi narodi bivše Jugoslavije. Što se tiče istočnog Srema učešće Hrvata, Mađara i drugih nacionalnih manjina do kapitulacije Italije bilo je simbolično.
13. mart 1942 god.
Podunavski partizanski odred formiran je u septembru 1941. godine. To je bio odgovor na masovne zločine ND Hrvatske.
Koncem februara 1942. godine partizani su zauzeli manastir Grgeteg i smestili se u manastirskim konacima. U manastiru su zatekli Mirka Purgara (poverenika) i njegovu pratnju.
U kasne popodnevne sate, obično suton, Partizani su se pojavljivali, u manjim grupama na raskršću. Bili su obučeni u seljačka odela, obuveni u opanke i vunene štrikane čarape, delovali su kao grupa seljaka. Pevali su borbene pesme a najčešće internacionalu:
“ Ustajte prezreni ne svetu
vi sužnji koje mori glad
sa silom zbacimo silu dole
krajni čas je kucnuo sad.”
Zatim bi ispred njih stao politički komesar koji se obraćao prisutnim rečima:
“Na zlo koje je uzelo neslućene razmere mora se odgovoriti otporom, samo oružanom borbom može se slomiti kičma okupatora. Mi se borimo za slobodu svih naših porobljenih bratskih naroda”.
Videći da je prisutnih malo, pretežno dece, omladine i nekoliko starijih ljudi, komesar bi prekinuo govor. Partijski agitatori bili su svesni da bez podrške seljaka njihova borba je uzaludna, unapred osuđena na propast.
Moraju organizovati agresivnu propagandu naročito u zaostalim (srpskim) selima. Oni naglasavaju da se bore za socijalizam. Društvo u kome neće biti siromašnih.
Kod meštana se počela javljati sumnja u njihove ciljeve i borbene snage. Evropa je u ropstvu. Nemci ugrožavaju Moskvom. Šta može “šaka jada”, mala grupa partizana slabo naoružana? Oni svi ni puške nemaju. Početkom marta 1942. godine partizani pale arhivsku građu opštine Neradin. Gestapo iz Rume već 11. marta 1942. god. obaveštava folksdojčere u Osjeku da su se partizani smestili u manastir Grgrteg. (Izvor podataka- Vojno-istorijski institut)
Osvanuo je 13. mart 1942. god. U ranu zoru minobacačka vatra i mitraljeska paljba probudila je stanovnike Grgetega. Selo je bilo blokirano sa svih strana. Borba je trajala do 16 h popodne. Partizani su se povukli braneći odstupnicu tek kada je fašistima stiglo pojačanje od 400 ustaša. U selu je poginulo 8, a ranjeno 13 neprijateljskih vojnika. Partizani su takođe imali velike gubitke. Pucnjava je dolazila iznad i oko manastira, na usnama odraslih tiho se šaputalo šta će biti sa muškarcima. Da bi izbegao susret sa ustašama Milenko Stefanović (imao je 20 godina) krenuo je za Neradin. Ironija sudbine, bežao je od ustaša a išao im je u susret. Hladnokrvno su ga ubili.
U kasno popodne oružje je ućutalo. Selo je bilo puno vojnika. Neizvesnost je brzo prekinuta. Upadaju u kuće i nemački i hrvatski vojnici sa puškama (na gotovs) uperenim na ukućane. Vrše generalni pretres kuće. Sve odrasle muškarce teraju na raskršće.
Oko njih su postavljeni puškomitraljezi i čeka se naredba: “Pali”. Komandant fašističkih oružanih snaga jasno je naznačio pohapšenim seljacima: “Za saradnike partizanskih bandita milosti nema”.
Mnogi meštani kao i oni koji su bili uhapšeni smatrali su da ih je sigurne smrti spasila Tereza Janošević. Ona je po nacionalnosti bila mađarica. Iz prvog braka imala je sina. On je bio visoki fašistički oficir u vazduhoplovstvu nemačkog rajha. Trčećim korakom donela je sinovljevo pismo i predočila komandantu. Moj sin se bori za Hitlerovu Nemačku. Ja mu odobravam. Garantujem da su ovi ljudi nedužni. Nisu ih streljali, oterali su ih u Iriški zatvor. Kada su uhapšene Grgetežane sprovodili prema Neradinu u koloni se našao i Đedo, otac Milice Tadić, i tu se na usluzi (kao komšinica) našla Tereza. Brzim koracima stigla je kolonu koja je dosta odmakla od sela, izmolila je da ga zbog bolesti i starosti puste kući. Pustili su ga. Kolona je na putu naišla na leš Milenka. U koloni nesretnika se našao i njegov otac Dobra (Dobrivoje). Glavni sprovodnik kolone dozvolio je nesretnom ocu da ode kući i sahrani sina. U zatvor se morao vratiti za 24 sata. U supotnom svi pohapšeni će biti streljani.
U Iriškom zatvoru su tukli i mučili nekoliko seljana. Za Iliju (Iku) Pušića ustaške svireposti i bestijalnosti bile su smrtonosne. Kroz nekoliko nedelja pustili su ih kućama, izuzev nekoliko seljana, za koje su sumnjali da su saradnici partizana. Za Stevana Miljkovića (Pajaca) bili su obavešteni da pomažu partizane. Njega su mučili, tukli kundacima i šutirali. Spasao ga je sigurne smrti dugogodišnji prijatelj Felinger.


Ofanziva na Fruškoj gori

Od 25.8. do 1.9.1942. godine trajala je ofanziva na Srem s akcentom na Frušku goru. Ovoj ofanzivi predhodilo je paljenje pšenice na poljima Srema. Okružni komitet za Srem KPJ donosi uputstvo za sremske i mesne odbore koje glasi: 1) paliti i uništavati državna polja zasejana žitom, 2) paliti žita saradnika okupatora 3) likvidirati državne kontrolore ako ne dozvoljavaju partizanima da iz magacina iznesu smeštenu pšenicu. Njihova parola bila je: „Ni zrna žita okupatoru“. Objektivno, oni to nisu mogli sami izvesti. Pozvali su omladinu a posebno SKOJ-evce da im u tome pomognu. Komunistički propagatori paljenjem pšenice smatrali su da se okupatoru smanjuju zalihe hrane i time daje doprinos bržem slomu fašizma. U prvoj polovini jula 1942. godine sremski omladinci su noću palili žita složena u krstine ili na guvnu. Omladina Grgetega je dala svoj doprinos. Palila je državna žita u Velikoj Remeti (na dohvat ruke ustaša stacioniranih u manastiru).
Paljenje žita u Sremu uzelo je takve razmere da je postalo krupno političko pitanje za okupatora. Stariji ljudi poučeni iskustvom upozoravali su da treba biti oprezan. Evropa je u ropstvu. Zlo ne treba prizivati. Zbog učestalih diverzantskih akcija a posebno što su žitna polja pretvorena u buktinje u celom Sremu, na odgovor okupatora nije se dugo čekalo. Još u proleće stožernik ustaškog pokreta za Srem upozorava glavni ustaški štab u Zagrebu da će Srem postati druga Bosna ako se ne stane na put partizanima. I šef policije u Sremskoj Mitrovici dr Petar Gvozdić i šef Gestapoa u Rumi Antun Bauer traže hitnu vojnu pomoć da bi se žetva spasla. Oni traže najstožije mere protiv Srba zato što pomažu komunističke bandite.
Priprema za ofanzivu vršena je u strogoj tajnosti. Hrvatska 24. juna 1942. godine osniva pokretni preki sud i trajao je do oslobođenja. Ovaj sud donosio je samo smrtne presude. Priprema za ofanzivu vršila se tajno. Pavelić i Kaše, nemački izaslanik i visoki ustaški funkcioneri detaljno su razradili plan i doneli odluku da se uputi kaznena ekspedicija u Srem. Za početak ofanzive određen je 25. i 26. 8. 1942. godine. Pavelić, da bi umirio nezadovoljstvo hrvatskog naroda zbog nesigurnosti u Sremu, u uvijenoj formi obećava da će Hrvatska biti sigurna i slobodna zemlja.
Zidne novine štampale su ovaj Pavelićev govor:“Neki krajevi trpe, a mnogi ljudi misle gde ste da dođete. Da nam pružite pomoć radi se sustavno, po redu. Vi znate da u nekim krejevima sada nema ni ptice neprijateljske. Tako će biti po cijeloj zemlji u cijeloj Hrvatskoj državi i ja vam jamčim, kada se sve to provede neće se nitko usuditi ni da uzdahne za bivšim, niti za boljševizmom, niti za komunizmom, niti za Jugoslavijom. Neće se nitko ufati niti u noći, niti onda kada ga nitko ne vidi i ne čuje na to pomisliti. Neće od njih ostati ni kamen na kamenu, ali Hrvatska država biti će očišćena i osigurana“. Zidne novine od 15.8.1942. prilog



Za šefa kaznene ekspedicije Pavelić je odredio zloglasnog krvnika Viktora Tomića. Obaveštajna služba partizana često nije bila obaveštena ni o većim pokretima neprijateljskih formacija. U ovom slučaju nije uspela da otkrije namere okupatora. Kada su partizani saznali da se grupišu veće vojne formacije (preko 20.000) prema Fruškoj gori, smatrali su da su te formacije povučene sa istočnog fronta da bi se odmorile i reorganizovale. Dve nemačke divizije bile su stacionirane u istočnom Sremu. Među njima po zlu čuvena Princ Eugenova divizija. Drugim rečima, obaveštajna služba partizana je podbacila. Kada je Fruška gora bila opkoljena i krug oko nje zatvoren tek tada je faktor iznenađenja zabrinuo Podunavski partizanski odred koji je tu bio stacioniran. Na ranijim mitinzima u selu partizani su podvlačili da je Fruška gora neosvojiva tvrđava i da se oni mogu suprotstaviti mnogo jačim neprijateljskim formacijama. Kada je počela ofanziva 25.8. u Grgetegu se vršilo žito. Neko je vikao da dolaze ustaše i da su vrlo blizu. Znajući da se ustaše često koriste hladnim oružjem, u cilju spašavanja života, seljani su najvećom brzinom krenuli u zbeg, u Frušku goru. Izuzetak je činilo nekoliko starijih osoba koje su ostale u selu. Uteći u Frušku goru dok selo nije blokirano i izlazi zatvoreni za meštane je bio spas. Niko od njih nije ni slutio da je to kaznena ekspedicija. Često su minuti odlučivali o životu i smrti. Da bi izbegli susret sa zločincima, Grgetežani sa sobom nisu ništa poneli.
Pešačili su nekoliko kilometara kroz šumu i na jednom proplanku zatekli stanovnike Bukovca. Seljaci iz Bukovca došli su sa stokom. Poneli su hranu sa sobom i najpotrebnije stvari. Od granja su podigli provizorne kampove. Oni su tog dana Grgetežanima dali hranu. Posle 14.00 časova počela je kanonada tenkovske i mitraljeske paljbe. Partizani još uvek nerealno procenjuju svoje snage i uporno ubeđuju izbeglo stanovništvo da će oni odbraniti Frušku goru odnosno izbeglo stanovništvo iz okolnih sela. Partizani su, osim pušaka i bombi, imali samo jedan mitraljez, kog su milošte zvali Maksim. Govorili su izbeglicama: „Dok Maksim puca, vi ste sigurni“. Prvog dana ofanzive partizani su davali otpor štiteći izbeglo stanovništvo. Kanonada oružja svih kalibara uključujući i avijaciju sejala je smrt po Fruškoj gori. Partizani su kasno shvatili da je obruč oko Fruške gore zatvoren i da se ne mogu suprostaviti ovolikoj oružanoj sili u okruženju. To bi za njih bilo ravno samoubistvu. Uveče su obilazili izbeglo stanovništvo smešteno na jednom proplanku i na kraju priznali da se povlače. Napomenuli su da okupatori krstare i čiste Frušku goru sa svih strana. Narodu preporučuju da se pojedinačno skrivaju na skrovitim mestima, u korovu, žbunju, šipražju. na mestima što manje pristupačnim. Muškarci treba da se odvoje od porodice sa malom decom jer ih ubijaju na licu mesta ili transportuju u koncentracione logore. Neverica, očaj i na koncu panika je zahvatila civilno stanovništvo. Ono više nema sigurno sklonište. Starina Veljko Milutinović iz Grgetega u ogorčenju upućuje partizanskom odredu, sastavljenom pretežno od Sasana,i spremnom za odlazak, reči pune gorčine:“Vi se povlačite i ostavljate goloruk narod. Doveli ste ga u tešku situaciju. Iako je narod nevin, on će platiti cenu. Vi ćete se izvući iz obruča a naša deca će postati žrtve“.
Plato gde se nalazilo izbeglo stanovništvo se praznio. Fašistička falanga otkrila je da se tu nalazi izbegli narod. Narod je krenuo u različitim pravcima a fašisti su se kretali i krstarili Fruškom gorom, češljali šikare, vovoderine i preko razglasa pozivali narod da se preda. Oni mu garantuju život. Primorali su pohapšene žene da dozivaju skrivene muškarce po imenu. Žene su pozivale Josime, Savo, Dušane, izađite, predajte se pa će vam životi biti pošteđeni. Izašli su Dušan Marković i Sava Lazarević i pogubljeni su. Posle ove ofanzive samo neznatan broj građana Grgetega, 10 do 15 osoba, ostao je neotkriven. Pohvatani stanovnici su podeljeni po polovima. Muškarci počevši od 13 godina pa nadalje izdvojeni su od porodice. Svi su oni transportovani ili u logor u Sremskim Karlovcima ili u Sremsku Mitrovicu. Iz Sremske Mitrovice u Grgeteg se vratilo samo nekoliko starijih ljudi.
Za vreme fašističke ofanzive naša porodica je 3 dana provela u Fruškoj Gori. Pukim slučajem ostali smo neotkriveni. Bili smo u jednoj rupčagi obrasloj šibljem. Videli smo fašiste kako pretražuju skrovita mesta I žbunje do nas od njih nas je delilo samo 4-5 metara daljine. Mama je predložila da se predamo. Nije verovala da neko može ostati neotkriven. Kada su krenuli prema našem grub i kada smo mislili da će nas pronaći čuli smo zapovest vojnicima da se vrate na stazu i krenu dalje.
Kaznena ekspedicija je prošla. Govor oružja se manje čuo. Tada je nastala avetinjska tišina. Mi smo i dalje do sutona bili na istom mestu. Nismo bili sigurni da neće naići novi talas vojnih formacija. Pred samu noć krenuli smo kući ali bez oca. Išli smo u neizvesnost. Dobro smo znali da muškarce na licu mesta ubijaju ili transportuju u logore smrti.
Onako prestrašeni, gladni i neispavani usput smo naišli na dva leša. Vraćajući se u selu videli smo na granama okačene kože od ovaca. Verovatno je tu bila partizanska baza. Nama se izdaleka činilo da su to obešeni ljudi.
U kuću smo ušli kroz voćnjak koji se nalazio iza dvorišta. Pokretni inverter je bio opljačkan i životne namirnice odnete. Takođe, i stoka je bila oterana. Baba je iz skloništa izvadila brašno i umesila hleb. Skoro svaka kuća u selu imala je skrivene životne namirnice i prekrivače. Po onoj narodnoj “zlu ne trebalo”. To nam je bila prva hrana posle tri dana.
Sutra dan nam je komšinica Ljubica pričala da su i nju hteli ubiti ali im je ona pokazala pismo sina Ilije koji je bio u zarobljeništvu. To joj je spaslo život. U selu su ubili Svetislava Ličinića (zvanog Bata) i Uroša Pavlovića. Za Uroševu smrt u selu se saznalo tek kada mu se porodica vratila iz logora. Našli su ga u dvorištu rastrganog od pasa.


Kamuflaža
Kaznena ekspedicija je prošla, ali strah koji se uvukao u nas do kostiju nije. Šta se dešavalo sa seljanima, kakva im je sudbina, nismo znali.
Tridesetog avgusta u selu se pojavila mala grupa naoružanih vojnika. Imali su vojničke košulje na kratke rukave. Bili su gologlavi. U istoj uniformi delovali su uredno. Bili su sumnjivi.
Baba je poslala unuku Evicu Tatić da ode na raskršće po vodu iako smo u dvorištu imali bunar. Vojnici su je zamolili da ih odvede kući i nahrani. Oni su gladni. Zalutali su u ofanzivi i izgubili vezu sa odredom. Nju mole da im pokaže put do partizanskih baza. Po iskazu svedoka Evice Tatić to je bilo ovako: “Iz predustrožnosti baba me je opomenula da ništa ne govorim. Progovorili su onim narečjem koje nije karakteristično za ovaj kraj. Počela sam da drhtim i nekoliko puta ponavljala da nisam videla partizane i da ne znam gde se nalaze njihove baze. Tada se meni desilo čudo. Jedan od vojnika se povukao se nazad i iza pojasa diskretno mi je pokazao ustašku kapu. Docnije sam saznala da se zvao Joza i da je pred oslobođenje grupu domobrana preveo u partizane.”
Vojnici su šetali selom i čekali da se neko pojavi na ulici. U selu nije bilo više od petnaest osoba. Dželati su čekali svoju žrtvu. Na ulici su razgovarali sa Nadom Vukmirović, Dragicom Lapov, Leksom Marković i Milkom Gorjanović. Šetkali su se do kasno popodne. Onda su “fini dečki” otišli.


Milka Gorjanović u sredini 1935. godina


Te večeri je nestala Milka Gorjanović. Njena smrt je zagonetna. Da li su je odveli sa sobom da pokaže gde su partizanske baze ili su označili mesto gde će je sačekati. Živih svedoka nema. Posle nekoliko meseci njena majka je pronašla leš na početku šume. Bila je zaklana a predhodno silovana.
Dragica i Nada nisu otkrile podvalu. Pokazale su put da partizanskih baza. Tokom razgovoru sa ustašama starica Leksa Marković nije otkrila s kim razgovara. Mislila je da su partizani i nagrdila ih je: “Bitange, mi smo vas primili na konak i hranili, vi ste lopovi. Zbog vas je moja ćerka u logoru a zet u Sremskoj Mitrovici. Napolje iz ove kuće.”
Kroz dva dana došla je ustaška satnija po svoje žrtve. Dragica i Nada su oterane u mitrovački kaznionu. Da li su život okončale u Sremskoj Mitrovici ili Jasenovcu nikad se neće saznati.
Preživela je samo baba Leksa. Starica rođena 1875. godine. Poslužila se lukavstvom. Kada su ustaše došle po nju, zamolila ih je da joj dozvole da ode u letnju kuhinju da se obuče. Kuhinja se nalazila u blizini Kalin potoka koji se graniči sa njihovim dvorištem. Spustila se u potok čije su strane obrasle divljim žbunjem. Odatle je otišla u šumu. Nekoliko dana se krila kod partizanske pekare sa malom grupom Grgetežana. Preko veze iz Bukovca otišla je u Staru Pazovu kod ćerke Vukosave Grozdanić i tu je dočekala oslobođenje.


Sabirni logor u Sremskim Karlovcima
Uredbom od 20.10.1941. godine u N.D.Hrvatskoj osnivaju se koncentracioni logori. Bili su mučilišta i stratišta za niže rase. S obzirom da je Jevreja i Roma bio manji broj, nekoliko desetina hiljada u odnosu na Srbe kojih je bilo oko 2 000 000, Pavelić je nakon tri meseca poslao dopis Adolfu Hitleru, da Roma i Jevreja u N.D.H. više nema. Za vreme kaznene Tomićeve ofanzive na Frušku goru muškarci su ubijani na licu mesta. Kod Ledinaca je po naredbi ustaše Vjekoslava Bobeka pogubljeno 9 Grgetežana. Neki su ubijeni u šumi a ostale muškarce oterali su u Sremskomitrovačku kaznionu. Iz te kaznione vratili su se kućama pretežno stariji ljudi, dok su mladi svirepo mučeni i ubijani ili otpremljeni u Jasenovac. Posle rata na zahtev porodica čiji su članovi stradali otkopane su masovne grobnice u Sremskoj Mitrovici, a mnogi nisu mogli da budu prepoznati jer su ustaše preko žrtava sipale živi kreč. Žene i decu iz Grgetega, Bukovca i još nekih fruškogorskih mesta su oterali u sabirni logor u Sremske Karlovce. To je bio hod po mukama naročito za žene sa malom decom. Žene sa decom su smeštene u provizorni logor u dvorištu Karlovačke patrijaršije. U logoru je bilo oko 500 žena i dece. Tu su bili 26 dana i to se podudara sa odlaskom zloglasnog zločinca Viktora Tomića. Žene sa decom su spavale pod vedrim nebom. Nekoliko dana im nisu dali ni hleba ni vode. Karlovčani koji su hteli da pomognu i koji su donosili hranu nisu mogli da je dostave jer su ustaše u njih upirali puške i pretili im da će ih ubiti. Pa ipak neke Karlovčanke iz humanih razloga uspele su da ubace uvijene komade hleba zatvorenicima. U patrijaršijkim štalama bili su smešteni konji i krave, a zloglasni logornik Đura Lacković, koji je mučio i zlostavljao zatvorenice, nije dozvolio ženama da se smeste u šupe ni kada je bila provala oblaka. Pošto je kiša padala ceo dan, logorašice su bile potpuno mokre, i načelnik Sremskih Karlovaca naredio je da se puste u šupe da se osuše. Dvorište bilo malo i Srbi iz Karlovaca molili su upravu logora da decu smeste u svoje kuće. Među prvima koji je uzeo dvoje dece bio je prof. Sergije Jovanović, zatim Lenka Cvetić, porodica Ćirić, Stanimirović itd. Oni su uzimali decu jer su želeli da ih poštede patnji a naročito surovosti ustaša. U logoru je naročito vladao strah kad su dolazila braća Dućak, ustaše iz Maradika. U svireposti ispoljili su neviđene metode mučenja i druge gadosti koje mogu da čine samo neljudi.


Sofija Stefanović u logoru Sisak ( druga s desna u donjem redu)


U sabirnom logoru u Sremskim Karlovcima uprava logora je vodila evidenciju o broju logoraša i izdavala otpusne liste. U logoru je bio Veljko Pavlović, rastom sitan i mali. Imao je 16 godina. Ostao je u logoru sa ženama jer mu je majka imala epilepsiju a prethodno su ga naučili da kaže da ima 12 godina. U Tomićevoj ofanzivi svi muškarci iznad 13 godina ubijani su i oterani u Mitrovačku kaznionu. To što je Veljko bio sitan spaslo mu je život. Njegov stariji brat Veselin i otac Mirko oterani su u Sremsku Mitrovicu. Brat mu je u 20 godini života ubijen. Posle rata prepoznali su ga u masovnoj grobnici. Prilikom davanja otpusne liste Veljku, zapovednik logora je posumnjao u njegove godine, ispitivao ga je i maltretirao ali on je uporno ostao pri svom iskazu. Tukao ga je onda jako šutnuo da je glavom lupio u vrata i pao, ali je dobio otpusnu listu.
O sabirnom logoru žena i dece iz fruškogorskih sela vrlo se malo pisalo a mesto gde je bio logor čak nije ni obeleženo. Spominje se samo u nekim hronikama i to samo uzgred kada se piše o ofanzivi na Frušku goru. Osim Sremskokarlovačkog logora Grgetežanke su bile smeštene u logor Sisak. I to: Gorjanović Evica, Pavlović Olga, Pavlović Veselinka, Stefanović Sofija. Gorjanović Bojana je bila smeštena u logor Staro sajmište, imala je tada 14 godina. Iz mitrovačke kazione nisu se vratile Vukmirović Nada i Lapov Dragica.
Današnje generacije ne znaju koje je razmere uzelo zlo, mučenje i ubijanje Srba u Sremu za vreme Drugog svetskog rata. Posle toliko godina mnoge zatočenice logora nisu među živima i veo zaborava polako ali sigurno briše sve tragove o tom logoru.


Pavlović Ilija izgubio život kod Grubišinog polja

Pavlović Veselinka u logoru Sisak


15. maj 1943.godine

Po naređenju Okružnog komiteta KP za Srem u selu je 1942. godine tajno formiran Mesni odbor. U tu svrhu iz Sremskih Karlovaca poslat je politički agitator pod pseudonimom „Kepa“. Mesni odbor je formiran u kući Steve Lazarevića (Puse). Članovi Mesnog odbora bili su puka sirotinja. Oni su smeštali partizane po kućama i prikupljali materijalna sredstva u hrani, odeći i sanitetskom materijalu. Agresivna komunistička propaganda uspela je za sebe da pridobije siromašne ljude i bezzemljaše a za saradnike i deo omladine.
U aprilu 1943. godine partizani su opljačkali nekoliko švapskih salaša. Posebno su pokupili suhomesnate proizvode i doneli u selo Grgeteg. Članovi Mesnog odbora te proizvode su delili po kućama i tačno zapisivali kome i koliko komada je dato. Naznačili su da je to privremeno. Kada im zatreba oni će po te proizvode doći. Na tu akciju partizana preko dobro organizovane obaveštajne službe Folksdojčera brzo je stigla reakcija. Karlovačke ustaše su opkolile selo sa svih strana. Partizanski kurir Sava Karanović, nepunoletan mladić od 17 godina, pokušao je da pobegne. Zakasnio je. Naišao je na zasedu ustaša i oni su ga uhvatili živog. Kod njega su našli revolver. Nemilosrdno su ga tukli kundacima. Poplašen i modar od batina priznao je da je po kućama ostavljao suhomesnate proizvode na čuvanje. Sa tim spiskom vodio je ustaše od kuće do kuće i prstom pokazivao člana porodice koji je primio te proizvode i govorio im koliko komada je kome dao. Ostrašćene ustaše terale su žene da se popnu na tavan i iz odžaka u njihovom prisustvu da vade šunke, slaninu i druge proizvode. Nisu se zadovoljili brojem koji je naznačen na spisku. Pokupili su sve suhomesnate proizvode čak i one koji su pripadali domaćinstvu.
Poučeni ranijim iskustvom da muškarce koje nađu u selu ili transportuju u logor ili na kraju sela ubiju, muškarci su se sakrili u baze. Baze su bile tajna skloništa. Kopale su se noću da ni komšije ne znaju njihovu lokaciju. U selu su uhapsili neopreznog Živorada Rafajlovića, obućara, a Nikolu Dokmanovića, očuha Karanovića, uhapsili su u bazi koju je Folksdojčerima pokazao njegov posinak. Njih su poveli sa sobom i u blizini sela hladnim oružjem (nožem) su ih zaklali.
Posebno je tragična sudbina Evice Arsenić. Za vreme kaznene ekspedicije 1942. godine oterana je sa ostalim ženama i decom u ustaški logor. Njenog muža Todora i sina Pericu, koji je imao 16 godina, transportovali su u Sremskomitrovačku kaznionu i ubili. Ona je svoj bol i tugu potiskivala aktivnim radom na prikupljanju materijala ”crvene pomoći” i davala utočište partizanima. Karanović je nije poštedeo. Izdao ju je naznačivši da je ona aktivni saradnik partizana i da se u njenoj bazi krije komunistički propagator. Nemilosrdno su je tukli tražeći da im otkrije gde de nalazi baza. Ona je to odbila. Ustašama je u pomoć pritekao Karanović. On je otprilike znao gde se nalazi baza I gde je odnosila prikupljenu pomoć. Pronašli su bazu. U bazi su našli samo životne namirnice i sanitetski material. Ustaški gnev je prevršio meru. Odveli su je u šumarak kraj manastira i iskasapili je.
Decu i žene su oterali na raskršće. Viši oficir, fašista, obratio se otprilike ovim rečima:”Vi primate i pomažete zločince bandite. Mi imamo pravo da vas pobijemo. Vi ste neprijatelji Hrvatske države.” Starija, odvažna žena je ogovorila da su oni nedužno stanovništvo i plaše se svake vojske i da ustaše, kao i partizani, za neizvršene obaveze streljaju . Pretećim tonom ustaški zapovednik se obratio ženama i deci:“Ukoliko se ovo ponovi, ni srpska mačka neće ostati živa”.
Privedenom stanovništvu je dozvoljeno da se vrati svojim kućama.

9. avgust 1943. godine

Veliki pravoslavni svetac sv. Pantelija proslavlja se svake godine istog datuma. Te godine je bio koban za Grgeteg. Tada je zapaljeno devet kuća u selu. Tog dana Ankica Vukmirović, čiji je muž Sreten bio u zarobljeništvu, sa sinom Jovanom, starim dvanaest godina i svekrom Savom došla je volovskim kolima da čupa pasulj i obiđe svoj vinograd. Vinograd se nalazio u ataru zvanom Zverinjak ispod remetskog brega. To je vreme kada se čupa pasulj, beru zreli plodovi voća. Grožđe počinje da dozreva...
Zauzeti poslom nisu ni primetili da im se približava kolona ustaša u borbenom poretku, raspoređenih u streljački stroj. Znali su da u cilju zastrašivanja seljana ustaše skoro uvek iza sebe ostave bar jedan iskasapljen leš. Bili su preplašeni, premrli od straha, svesni da se susret sa njima ne može izbeći. Znali su da su to bile po zlu čuvene karlovačke ustaše.
Po tonu „Ko ste vi i šta radite?“, shvatili su da im se sprema zlo.
Ustaški zapovednik je izdao naredbu rečima: „Streljajte ih. Jer za Grgetežane milosti nema“ i produžio sa kolonom put Grgetega.
Strina Ankica je hitno izvadila platnenu kesu, koju je uvek nosila iza vrata kao amajliju i pokazala pismo supruga iz zarobljeništva. Zapovednik ustaša je ostao pri svojoj odluci. Odredio je jednog mladog ustašu da izvrši egzekuciju i naredio da se krene prema selu.
Dečak Jovan je počeo da plače, kuka, zapomaže i jeca. Egzekutor je tri puta pucao iznad njihovih glava. I među ustašama je bilo časnih pojedinaca. Napomenuo je da, ako bi zapovednik to saznao, njemu sledi smrtna kazna. „Zato bežite od nas što dalje“, rekao je i požurio je da stigne kolonu.
Kada je kolona odmakla, Vukmirovići su zaobilaznim putem krenuli prema Irigu, gde su živeli kao izbeglice. Ustaše su nastavile put za Grgeteg. Selo je bilo pusto. Ponekad su seljani navraćali da obiđu svoje kuće, ali se niko nije osmelio da se vrati na svoje ognjište. Međutim, kod seljana tinjala je nada da će se do zime stanovništvo vratiti. U pustom selu nalazio se samo starac Sava Stanimirović i Ruskinja Lenka. Čika Sava je došao je iz Krušedolskog Prnjavora, gde mu je porodica bila privremeno smeštena, da obiđe svoju kuću. Bližila se noć. Porodica se zabrinula. Njihove zle slutnje su se obistinile. Svoju posetu platio je životom. Našli su ga kroz nekoliko dana zaklanog u dvorištu. Istoga dana na ulici je ubijena i Ruskinja Lenka. Svoju posetu selu ustaše su završile paljenjem devet kuća. To je bila svojevrsna preteća poruka raseljenom stanovništvu šta ih čeka ako se vrate.

Stanimirović Jelica
Kada su partizani koncem februara 1942 god. zauzeli manastir u njemu su zatekli poverenika Mirka Purgera i njegovu pratnju. U manastiru se tada našao i nepunoletni Hrvat iz susednog mesta.
Od tada su sukobi između fašista i partizana u selu i okolini bili česti.
Sava (mlađi) Stanimirović za vreme ofanzive na Frušku goru uhapšen je. Transportovan je sa dosta meštana u sremskomitrovačku kaznionu. Ne zna se da li je usmrćen tu ili u Jasenovcu. S obzirom da su ustaše mučile i mrcvarile svoje žrtve, mnogi leševi nisu se mogli prepoznati. Kada su grgetežani napustili svoje domove, Savina supruga Jelica, sa troje male dece i svekrvom Velinkom, smestila se kod daljne rođake. Smeštaj su našli u Krušedolskom Prnjavoru. Da bi prehranila porodicu radila je sve poljske poslove.


Porodica Stanimirović


Sa nekoliko dečaka Lazar Pavlović (Durbanj) 9. 08. 1943 godine doterao je volove na ispašu u kaluđerske livade. Stoka je pasla oko bunara na đeram.
Oko podne su primetili gust dim iznad Grgetega. Bili su uznemireni i na oprezu. Primetili su da ustaše napuštaju Grgeteg i kreću putem za Krušedolski prnjavor. Ne čekajći da im se ustaše približe, dečaci su se dali u bekstvo. Stoku su ostavili. Lazar Pavlović (svedok) došao je kući sa mokrom košuljom. Ustaše su stoku oterale u manastir Krušedol. U njemu je bila stacionirana ustaška satnija.
Majka Lazina Ivanka,bila je hrabra žena. Nameravala je da vrati volove. Uputila se 1. avgusta 1943. godine u manastir. Obratila se stražaru molbom da želi prijem kod ustaškog poverenika. Moli ga da je prijavi povereniku manastira. Sela je na klupu i čekala da bude pozvana. Istog dana pre nje došla je i Jelica sa stanodavkom po volove. Bili su joj potrebni da preveze počupani pasulj koji je htela da počupa kod Golubovićeg salaša.
Nepunoletni Hrvat N.N. koji je bio u pratnji poverenika manastira Grgetega M. Purgara, ostao je u manastiru i kada su ga partizani zauzeli. On optužuje Jelicu da je saradnica partizana i da je treba ubiti. Po izjavi Ivanke Pavlović ustaše su Jelicu nemilosrdno tukle. Bila je modra od batina. Ivanka je videla baba Velinku, svekrvu Jeličinu koja je sa sobom dovela i decu. Ona je klečala i molila da Jelici poštede život. Ona nije partizanska kuvarica. Njena molba bila je uzaludna. Ustaški provokator zamenio je Jelicu sa Katom Stefanović koja je bila partizanska kuvarica. Jelicu su doterali do prvih kuća Krušedol Prnjavora i tu je izboli bajonetima. Zajedno sa Jelicom stradala je i njena rođaka Stana Jovetić. Jelicina nejaka deca ostala su sa baba Velinkom da se o njima brine.
Porodica Tadić
Bračni par Tadić, Lazar i Milica, po zanimanju su bili kvalifikovani trgovci. Jedina građanska porodica u selu. Imali su troje dece, a sa njima su živeli i otac gospođe Milice, star i bolešljiv, kojeg su svi u selu zvali „Đedo“ i sin Milivoj iz prvog braka gospođe Milice. U Grgeteg su se doselili između dva svetska rata. Otvorili su trgovinsku radnju, kafanu a posedovali su i vršaću mašinu. Bili su dobrostojeća, tačnije rečeno imućna porodica. Milica Tadić je bila produhovljena i plemenita osoba. Seljani su to zapazili i znali da cene. Iz poštovanja prema njoj u selu su samo nju oslovljavali sa gospođo.



Porodica Tadić-Sekerešević. Milivoje, Lazar, Milica, Mirjana.


Okupacija Srema 1941. godine dovela je do ratnih strahota i nedaća, koje nisu mimoišle ni ovu porodicu. Za vreme ofanzive na Frušku goru 25. avgusta 1942. godine, gospođa Milica je zajedno sa decom bila oterana u ustaški logor koji se nalazio u Sremskim Karlovcima preimenovanim u Hrvatske Karlovce. Logor je bio lociran u dvorištu Patrijaršije. Kao zatvorenica, pored gladi, spavanja na goloj zemlji, nagledala se ustaških bestijalnosti. Gospodin Tadić je transportovan u mitrovačku kaznionu i sa starijim seljanima pušten kući. Zatvaranjem logora zajedno sa decom vratila se i Milica Tadić..
Kada su ustaše stacionirane u Krušedolskom Prnjavoru, uhvatili i lišili života partizansku kurirku rodom iz Maradika, postavilo se pitanje ko je izdajnik. Njen sin Bora (pseudonim Paša) i njegovi saborci bili su uvereni da je izdajnik iz Grgetega. Greškom sumnja je pala na gospođu Tadić. Upali su joj u kuću i brutalno, drsko pitali:“Da li ima cigareta ili duvana“? Takav nastup od oslobodilačke vojske nije očekivala. Smireno je odgovorila da nema. To je verovatno bila lozinka za ustaškog špijuna. Osorno i grubo, pretećim tonom su joj naredili da pođe s njima u manastir, da se sretne sa svojom rođakom. Preplašena, kao i članovi njene porodice, osetila je da nešto nije u redu. U međusobnom dijalogu saznali su da u selu ima još jedna trgovinska radnja. Partizanima je bilo jasno da su pogrešili. Ukućani su odahnuli.
Krajem jula 1943. godine u Grgetegu se vode ulične borbe između partizana i ustaša. Uplašeno stanovništvo u bekstvu traži spas. Selo se prazni. U selu je ostalo nekoliko starih i bolesnih osoba.
Neradin je rodno mesto gospodina Tadića. Kratko vreme bio je predsednik opštine. Zbog čestih partizanskih diverzija, Folksdojčeri izdaju proglas da za sva događanja u naseljima odgovornost snose svi. Uvodi se kategorija kolektivne odgovornosti.
Kao vlasnik vršilice, gospodin Tadić je angažovao radnike da se obavi vršidba pšenice. Vršidbu je kontrolisao nadzornik postavljen od strane vlasti. Međutim, i partizanima je bila potrebna pšenica. Tražili su od gospodina Tadića da ih obavesti gde se skladišti žito. Shvatajući da mu Damoklov mač visi nad glavom, javio je partizanima gde je uskladištio žito. Kada su fašisti saznali da je magacin prazan, bili su ogorčeni. Po zlu čuveni Anton Bauer poručio je Srbima da će skupo platiti što pomažu komunističke bandite.
Iznenada je sa Folksdojčerima zatvorio sve izlaze iz Neradina. Sproveo raciju i odraslo stanovništvo, pretežno muškarce, sakupio na raskršću. Njegov pomoćnik Hodina naređuje pohapšenima da isprazne džepove.
U džepu gospodina Tadića nalazi se spisak radnika koji su radili pri vršidbi. Hodin uzima spisak, proziva i naređuje da se izdvoje.
Folksdojčeri željni osvete, zadojeni mežnjom prema Srbima, razgovaraju na nemačkom jeziku šta da urade sa pohapšenim ljudima.
Gospodin Tadić je dobro znao nemački jezik, ali je to prećutao. Folksdojčeri, između ostalog većaju, da li se može verovati gospodinu Tadiću da nije kriv, što je magacin prazan. Nastaje kratka pauza. Razumeo je da su zaključili da mu treba verovati. Njegove radnike, zajedno sa starijim osobama pustili su da se vrate svojim kućama, a ostale su transportovali u Sremsku Mitrovicu, kaznionu ili na prinudni rad.
Pre nego što je porodica Tadić napustila Neradin i nastanila se u Irigu, uhapšen je pastorak gospodina Tadića, Sekerešević Toma Milivoj, rođen 1923. godine i oteran na prinudni rad u Nemačku. Bio je učenik VII razreda karlovačke gimnazije. U Nemačkoj je bio u logoru i umesto imena i prezimena, ličnog identitete, postao je broj. Uslovi u kojima je radio bili su opasni za život. Morila ga je glad, bio je slabo odeven, naporno je radio pa je sve to uzrokovalo teško oboljenje. Vratio se posle rata svojoj porodici, smrtno bolestan, ni lekovi, ni brižna nega porodice, nisu mogli sprečiti smrt. Kao težak i neizlečiv bolesnik ubrzo je umro. U kakvim je uslovima radio, najbolje svedoči njegovo pismo, koje prilažem, kao dodatak u rukopisu i štampi.
Dragi moji,
Evo da vam se napokon javim, jer znam da željno očekujete vesti od mene. Nisam Vam se mogao pre javiti, jer smo stalno bili na putu. Sad kad smo se smestili, evo Vam odmah pišem, da ne brinete, jer znam da će vam ovo pismo olakšati brigu, kad znate gde se nalazim.
Stigli smo noću u 12 sati između Velikog četvrtka i Velikog petka. Na Veliki petak smo bili na ....pregledu i.t.d. Određene su nam sobe i upravo napokon juče otpočinjemo sa radom.
Možda vam je čudno da smo tako dugo putovali. Evo kako je teklo naše putovanje. Iz Oseka smo pošli 12.o.m. Na stanici su nas ispratili Dinka i Draga. One su Vam valjda pričale kada i kako smo krenuli. U Zagreb smo stigli sutradan, odakle krećemo uveče za Maribor. Tamo stižemo 14 o.m. pre podne. Odmah idemo na kupanje i pregled. Svi smo osposobljeni, samo je pronađen nesposoban Nikola Kosanić. Ja sam Vam po njemu poslao jedno pisamce. I rekao mu da sa Vama razgovara i da Vam objasni kako je. Ne znam da li je stigao kući.
371352
U Mariboru smo proveli nekoliko dana. I na put krećemo 19. uveče. Vama je pričala a mislim da sam vam i ja javio da smo određeni : Mi silazimo u Berlinu. Pošto smo prošli kroz Grac, Linc i Regenburg(?)( i dalje smo se vozili i bili smo u pokretu). Kada smo stigli u lager prvo smo se okupali i odmorili a zatim se vozili opet kroz Berlin i noću stižemo uveče odakle se autobusom prebacujemo u Seharuz Kol....., lep i velik grad. Kad smo prolazili stalno smo bili na prozorima vagona lepo izgleda a svakim danom je sve lepši. To je grad koga očekuje sjajna sudbina. Danas postoji sve širi: i razvija se. Sada je najveći grad u Evropi.
Mi smo radili prvi put u fabrici. To je fabrika aluminijuma. Radimo na električnim pećima za ... aluminijum. Za vreme rada nosimo drvene papuče, zatim kecelje, naočare i spužvu za disanje. Radi se u tri smene. Po 8 sati na dan. Radna nedelja je 7 dana. U tri nedelje imamo dan slobodan, a jedared u 3 nedelje moramo raditi 12 sati na dan. Kad dobijete ovo pismo pošaljite mi paket. Još kad smo bili u Oseku dobio sam po Drinki vaše pismo. Razumeo sam sve. Ono što ste mi pisali za vršidbu. Neka tata pokuša odmah (jer prođe dosta vremena dok se to ne sredi). To jedino može preko župana. Raspitajte se kod Slavka i Sime kako su oni to učinili i na koji način.
Za sada Vam nemam ništa više pisati. Slobodan sam danas do 6 uveče kada počinjem raditi. Sava i Mita su na radu danas od 6 sati ujutru, oni su prva smena. Kad Vam završim ovo pismo idem da legnem, da se odmorim.
Kako ste Vi kod kuće? Imali šta novo? Kako teče život u Neradinu? Čim dobijete ovo pismo, pišite mi. Pišite odmah. To mi je jedina veza sa Vama. Kad smo rastavljeni tolikim daljinama i stotinama kilometara, da bar čitam reči koje ste mi Vi napisali. Kako su bata, seka i Mirjana, da li su dobro i da li slušaju. Poljubite ih umesto mene i kažite im da budu dobri.

Želim Vam svima srećan Božić i Đurđevdan
Mnogo Vas sve pozdravlja i voli
Vaš Mića
Mnogo poljubaca Mirjani, seki i bati od njihovog „Miloja“





Porodica Zlatana (Zlate) Gorjanovića

Mesnom odboru u prikupljanju pomoći partizanima priključile su se ćerke Zlate Gorjanović. Kada je kod Jefte Lončarevića Okružni komitet za Vojvodinu poslao partijskog agitatora, on ga je smestio u kuću Zlatana Gorjanovića. Za vreme ofanzive na Frušku goru u jesen 1942. godine Zlata je zajedno sa suprugom Evicom uhapšen. Deportovan je u Sremsku Mitrovicu i kao relativno stariji pušten kući. U međuvremenu ćerka Nada odlazi u partizane a druga ćerka Milka nađena je mrtava blizu sela u jednom šumarku. Stradala je neposredno posle ofanzive. Supruga mu se vraća iz Karlovačkog logora i porodica nastavlja sa svakodnevnim poslovima. Od ranog proleća 1943. godine karlovačke ustaše i njihove „satnije“ smeštene u okolnim selima sve češće posećuju Grgeteg. U maju 1943. godine hvataju partizanskog kurira Savu Karanovića koji sa ustašama ulazi u kuću čika Zlate. Pokazuje im vrata od podruma i saopštava ustaškoj pratnji da su tu smešteni biciklovi pokupljeni na švapskim salašima. Ustaše traže ključ od Zlatine supruge Evice. Videći zlo koje joj se sprema ona se grubo obraća Karanoviću i opominje ga da je on od nje oteo ključ, ugurao biciklove u podrum, bez njene saglasnosti. Ključ se još uvek nalazi kod njega. Karanović u izdajstvu ide dalje. Pokazuje gde se nalaze dve baze (tajna skloništa - dobro zakamuflirana). U bazama su našli sanitetski materijal i nešto malo brašna. Zlata je tog dana poranio i otišao da ore njivu. Ustaše traže od članova porodice da ga obaveste i da se on mora vratiti kući. Sin Marinko, dečak od 12 godina, odlazi po njega. On nije hteo da se vrati. Suprugu tada nisu uhapsili. Kroz nekoliko dana u ranu zoru izvršili su im pretres kuće. Bio je oprezan i nije spavao u kući. Nisu ga našli. Uhapsili su mu suprugu i transportovali u Iriški zatvor. Primenjivali su najsurovije metode u njenom mučenju. Deportovali su je u Sisak zajedno sa Veselinkom Pavlović, Sofijom Stefanović i Olgom Pavlović.
Njena sestra je bila udata za Hrvata. Osnivanjem hrvatske države on se priključuje ustaškom pokretu i postaje verni sledbenik Pavelićeve politike. Na molbu supruge ipak je intervenisao. Strina Evica i Veselinka Pavlović dobijaju otpusnu listu. U logoru Sisak nalazila se i Stanka Jovičić iz Krušedolskog Prnjavora, rođena u Grgetegu. Iako je bila obolela od tifusa, Evica uspeva da je izvede iz bolnice. Njih tri se vraćaju kući, koncem septembra 1943. godine. U Neradinu kod rođaka Evica saznaje da joj je kći Bojana, rođena 1929 godine, oterana u logor Staro sajmište u Zemunu, a muž joj se nalazi po drugi put u Sremskomitrovačkoj kaznioni. Zlatan Gorjanović je imao oko 50 godina. Uprava kaznione je njega i još jednog zatočenika svako jutro slala da donesu alkoholno piće, iz magacina koji se nalazio blizu periferije grada. Pratio ih je jedan ustaša. U kaznioni se nalazio od 15 do 20 dana. Kada je poslednji put ušao po spisak koja pića i koliko treba da donesu i dok je sekretarica ispunjavala spisak, ugledao je oglas sa imenima i prezimenima ljudi koji će tog dana biti ubijeni. Među njima pročitao je i svoje ime. Krenuli su po piće. Pratilac je obično ostajao na ulici pred ulaznim vratima. Umesto u magacin koji su zaobišli, preskočili ogradu i dali se u bekstvo. Napustili su Mitrovicu i kroz kukuruze zaobišli Velike Radince. Kada su stigli do Bešenova, razdvojili su se. Zlatan se odatle vratio u Neradin. To je bio jedinstven slučaj da je dva puta izbegao sigurnu smrt.





Razaranje Grgetega

22. septembar 1943.


Cilj ofanzive na Frušku goru u septembru 1942. godine i pored velikih vojnih formacija nije ostvario plan. Cilj je bio da se partizani unište. Naprotiv, njihovo brojno stanje se uvećavalo. Diverzije su bile češće, presecane su putne mreže, dizane u vazduh lokomotive. Locirane fašističke snage po srezovima nisu bile u stanju da to spreče, odnosno nisu mogle da kontrolišu teritoriju, na kojoj su se nalazile. Bile su dobro obaveštene. Znale su da partizani imaju bivake i baze u Fruškoj gori. Srbi ih pomažu, snabdevaju ih hranom, sanitetskim materijalom i drugim neophodnim potrepštinama.
Od ranog proleća 1943. godine u Grgetegu su učestale borbe između hrvatskih oružanih snaga potpomognutih Folksdojčerima. Koncem jula u selu su vođene ulične borbe. Selo se brzo praznilo. Stanovnici su spas tražili u bekstvu, žurili su da napuste selo pre blokade. Partizani su ovog puta sačekali ustaše. Vodila se ulična borba. Nekoliko starijih osoba ostalo je u selu i posakrivalo se. Borba je trajala nekoliko sati. Obe zaraćene strane imale su gubitke u ljudstvu. O tome postoje originalni dokumenti. U borbi su učestvovale karlovačke ustaše, pojačane „satnijama“ stacioniranim u okolnim mestima. Izbeglo stanovništvo smeštalo se u okolna sela, kod rođaka, prijatelja i poznanika. Najviše ih je utočište našlo u Neradinu. Posle te borbe selo Grgeteg je proglašeno za partizansko uporište.
Naša porodica Lazara Gorjanovića se smestila kod daljeg rođaka moje majke, Mike Jakovačkog. Postali smo izbeglice. Grgetežani su smatrali da je to privremeno rešenje. Tinjala je, plamsala je nada da ćemo zimu provesti u svojim kućama. Plodovi su se brali, polja obrađivala, ali se niko nije osmelio da se vrati u Grgeteg. Posle devetog avgusta, kada su u prazno selo navratile karlovačke ustaše, a njihova poseta se završila paljenjem devet kuća, shvatilo se da je to upozorenje šta čeka stanovništvo Grgetega ako se vrati. Međutim, plodovi su se brali i ostavljali u praznim kućama. Stanovnici su bili uporni da se vrate.
Bilo je jutro, poslednji letnji dan, niko nije slutio da je počela druga kaznena ofanziva na sremska sela, posebno sela u Fruškoj gori. Komšijska deca (dečaci) iz Neradina dotrčala su sva zadihana jer su čuvajući stoku primetila prva kako se fašističke formacije približavaju selu. Znajući da ustaše odrasle muškarce ili ubijaju na licu mesta ili odvode u koncentracione logore povikali su „Bežite, dolaze ustaše. Čika Lazo, beži“. Tata je sa sestrom od tetke trčećim korakom išao ka izlazu iz sela, samo da uđu u kukuruze i biće spašeni. U zadnjem momentu čika Mika je tražio da mu supruga Jovanka donese gornji kaput od odela i on je krenuo ka izlazu. Zakasnio je. Na izlazu je već bila vojska domaćih Nemaca. Uhapšen je, nije se vratio. U Neradinu je nastao čistac. Neki se skrivaju u baze, drugi beže iz sela, ali niko nije spokojan. Ekspedicijom je rukovodio po zlu čuveni Anton Bauer. Nemački vojnici pedantno, temeljno i brzo s puškama na gotovs izvršili su pretres kuća u Neradinu. Zatečene muškarce od 13 pa na više godina saterali su na raskršće. Starce su pustili kućama. Oni su ionako jednom nogom u grobu. Nisu sposobni da nanesu štetu velikom Nemačkom Rajhu. Ostale ljude su transportovali u Sremsku Mitrovicu. Po iskazima meštana iz Neradina njih šesnaest se nije vratilo. Tog dana uhapšen je i Grgetežanin Lazar (Milana) Lončarević. Pronađen je obešen u blizini Grgurevaca. Zadnja stanica Folksdojčerima istog dana bio je Grgeteg. Partizansko uporište moralo se do temelja razoriti. Napravljen je plan. Tu nema improvizacije. Tu su topovi, minobacači i zapaljive bombe. Od manastira Grgetega i sela mogu ostati samo ruševine. Sve ono što je vekovima sticano, po naređenju šefa rumske policije Antuna Bauera, opljačkano je, srušeno i zapaljeno. U rušenju manastirskog kompleksa imali su neočekivan problem. Ni topovske granate, ni minobacači nisu uspeli da sruše toranj čiji su zidovi bili debljine preko 2m. U kasnim popodnevnim satima pozvana je u pomoć Hrvatska avijacija. Planiran posao je završen precizno.
Iz dvorišta posmatramo kako od Grgetega kulja crn, gust dim i čuju se detonacije. Moja baba s nama to posmatra i gleda kako avionske bombe padaju. Neopaženo nas je napustila, i zaobilaznim stazama i puteljcima kroz baštu ušla u dvorište naše kuće u Grgetegu. Kuća je gorela. Jedan deo kuće još nije zahvatila vatra. Kapija od ajnforta je bila cela i zatvorena. Ona je širom od obranog grožđa gasila požar. Prema njenim rečima osim prednjih soba ostali deo kuće se mogao spasiti, jer nije bio ni razoren ni zapaljen. Kada je šire ponestalo, morala je preko dvorišta da iz bunara vadi vodu. Zauzeta poslom nije ni primetila da je kapija izgorela. Fašističke formacije u vojnom poretku napuštaju selo. Primetili su babu, viču: „Baba partizan, treba je ubiti“. Međutim nju je pozvao vojni zapovednik i saznao da je to njena kuća. Oterali su je u Neradin u štab Antuna Bauera.


Baba Julka


Baba je bila bistra, oštroumna i brzo je znala šta treba da kaže. „Vi mene hapsite, a moj muž je poginuo u Galiciji braneći Austrougarsku monarhiju. U našoj kući stajala je slika cara Josifa I. Kuću sam gradila s malom decom i mučila se bez muža.“
Kakav je utisak ostavila na komandanta Bauera najbolje se vidi iz činjenice da joj je dodelio pratioca da joj se ne bi desila neka neprijatnost.
Od sela su ostale ruševine, iz kojih su nicali korov i koprive, a komunistička vlast je dozvolila da seljani razvlače cigle iz ruševina manastira.
U Grgetegu su ostale neoštećene samo dve kuće Lončarevića u kojima se nalazio štab Antuna Bauera..


Izgled razorenog sela



Jefta Lončarević

Guslar

Po zanimanju je bio seljak. Bio je oštrouman, bistar, uporan, ponekad i tvrdoglav. Osim poljoprivrede pisao je pesme i pevao uz gusle. Napisao je zbirku pesama “Seljak u Opancima” i “Crvene korice”. Utrošio je mnogo napora u prikupljanju etnografske građe. Beležio je i otrgao od zaborava običaje Srba u Fruškoj gori. Svojim radom na skupljanju podataka o običajima i navikama Srba i njuhovim verskim običajima ostavio je iza sebe autentičnu građu. To je poklonio muzeju u Srenskim Karlovcima zajedno sa guslama a pesme u rukopisu predao je Matici srpskoj u Novom Sadu. Ovako šturo izneti podaci ne mogu rasvletliti i objasniti šta je sve radio i sa koliko je entuzijazma branio svoja ubeđenja. Zbog njih je između dva svetska rata hapšen i osuđivan na zatvorski kaznu.
Amaterski se bavio politikom i je bio dobro obavešten o zbivanjima u zemlji ali i u bližem inostranstvu. U Mitrovačkom zatvoru (30ih godina) upoznao je komunističke zatvorenike i postaje njihov sledbenik. Bio je član političke partije Branka Čubrilovića. To mu je pomoglo da štampa neke pesme i brošure. U njima se kritički i negativno odnosi prema vlasti. Traži slobodu i hoće da se čuje glas naroda.
Između dva svetska rata zbog buntovništva po drugi put izdržavao je zatvorsku kaznu. To Jeftu Lončarevića nije pokolebalo. On i u zatvoru piše pesme u kojima opominje i upozorava narod da se za slobodu mora boriti, ako je potrebno i ginuti. Njegov slogan je “Nema slobode bez socijalne pravde. Dok postoji siromaštvo i beda velikog dela naroda, tu slobode nema. Nema ni demokratije.” To ga je približilo idejama komunističke partije. Vodio je i dnevnik ali sa prekidima, ne uredno svakog dana, o zbivanjima u selu. Tokom Drugog svetskog rata pratio je značajne događaje. Početkom 1942. dolaze ustaše iz Iriga i hapse ga. Šest nedelja je proveo u zatvoru gde su ga po sopstvenom iskazu zverski mučili i tukli. Puštaju ga na slobodu. To ga je iznenadilo, verovatno je predratno šikaniranje i hapšenje uticalo da ga puste kući.
Kod njega su dolazili komunistički agitatori kao Lala Beljanski iz Krušedol Prnjavora, da se obavesti o raspoloženju naroda u selu i da li postoje uslovi za dizanje narodnog ustanka. Kao iskusan političar Jefta mu objašnjava da ni političke ni ekonomske okolnosti nisu za dizanje ustanka. U njegovu kuću, po naredbi Okružnog komiteta za Srem dolazi iz Karlovaca partijski agitator pod pseudonimom “Kepa”. On je osnovao ilegalnu organizaciju – Mesni odbor. Drugim rečima komunističku vlast u selu.
Po nalogu Podunavskog partizanskog odreda koji je bio lociran u šumi blizu Grgetega, Jefti se naređuje da sa dve ćerke i sinom da dođe u odred. U kući mu ostaje samo žena Soka i dvoje dece. Prvo razočaranje je doživeo kao predvodnik delegacije koja je tražila obnovu sela. Narodna vlast hoće da to područje pošumi. O obnovi se ne može ni razgovarati. Da bi se selo obnovili Jefta stupa u kontakt sa Komisijom za kolonizaciju i dobija pozitivan odgovor, sa napomenom da oni nemaju nadležnost da to narede nižim vlastima. Ukoliko ima domaćina koji hoće da se vrate na zgarišta svojih kuća i izgrade nove moraju se obratiti nadležnom ministarstvu. Posle mnogo muka, prepreka, grubosti i bahatosti ministarstvo pozitivno odgovara. Obnova sela počinje 1947. god. u maju mesecu. Razočaran u novonastalu birokratiju i osionost narodne vlasti Jefta ponovo postaje buntovnik. Odbacuje boračku penziju, ogorčen načinom kako se i kome dele penzije. Ostaje seljak, pomaže sinu u čuvanju stoke i u poljoprivrednim radovima. Ne zapostavlja gusle i piše pesme. Za svoj rad dobio je skromnu penziju od Matice srpske. Razočaran je i ogorčen Titovim rečima:”da mlade ljude šalje u inostranstvo, pretežno u Nemačku na rad. Tu će se naučiti znanju, veštini i discipline u obradi zemlje i zanatima”. Jefta javno izjavljuje da rukovodioci komunista na vlasti ne šalju svoju decu na rad u Nemačku. Oni obmanjuju narod, sav luksuz su sebi dozvolili. Svoju decu šalju na specijalizaciju u inostranstvo, ako su im deca u braku šalju i članove njihovih porodica. Razume se narodnim novcem. Ko to plaća? Narod. Zbog svog rada na polju očuvanja običaja i tradicije Srba imao je dosta pristalica i poštovalaca.
Posle Drugog svetskog rata počela je denacionalizacija Srpskog naroda. Porušeni manastiri i crkve se ne obnavljaju. Religija je proglašena kao “opijum za narod”. Verski život je zamro i dok ostali narodi poštuju svoje verske običaje, idu u crkvu, stanovnici pravoslavne vere proglašavaju se za primitivce. Ići u crkvu je bilo rizično. Vlast je imala Argusove oči, svevideće, pa su se čak i krsne slave obeležavale skromno i neupadljivo. Pojedini rukovodioci su pretili i otkazom radnicima i službenicima koji posećuju Srpsku pravoslavnu crkvu.
Jefta Lončarević je posle Drugog svetskog rata napisao pesmu sa naslovom “Pesma o krsnoj slavi” u kojoj izražava žaljenje što je narod počeo da napušta svoja nacionalna obeležja i verska osećanja, što je počeo da napušta i svoju krsnu slavu I svoje narodne običaje.
Oj Srbine moj brate mio
nisi više ono što si bio
nema više onog srpskog sjaja
nema više srpskih običaja.

Krsnu slavu kada si slavio
sa ponosom ti si je slavio
tropare si ti svoje pevao
i kroz njih si sebe podizao.

I Srbin je u ropstvu čamio
al’ je i krsnu slavu it u slavio.

Kao opomena i upozorenje srpskom narodu na gubljenje nacionalnog identiteta Jefta je napisao pesmu “Fruška gora”:
Fruška goro puna spomenika
za srpstvo je i ponos i dika
mnogi znaci i mnogi izvori
tu su bili srpski dogovori

Fruška gora ala lepo miri
u njojzi su spski manastiri.
Istorija srpskog naroda
odakle je ponikla sloboda.
Odakle je ponikla prosveta.

A gde će ako ne u Fruškoj gori
di se srpski piše i govori
u državi država si bila
ti si narod srpski zaštitila.

Iako si po prostoru mala
veliku si istoriju dala.
Istoriju srpskog naroda
koji ceni svačiju slobodu.

“Za to se ja nisam borio”, izjavljivao je čika Jefta. Ogorčen na novu birokratiju zalepio je veliki plakat na stablo oraha ispred kuće Milice Pavlović. Plakat je imao samo jednu rečenicu: “Stanovnici Grgetega traže vezu sa svetom”. Prošlo je više od deset godina i tek 1979. godine izgrađen je asfaltni put do Krušedol Prnjavora.



Oslobođenje

U drugoj polovini oktobra 1944. godine stanovali smo kao izbeglice u Neradinu. Čuli smo kanonadu teškog oružja i minobacača. Na putu od Krušedol Prnjavora prema Irigu kretale su se velike vojne formacije i mi u strahu da ne navrate u Neradin ponovo smo utočište tražili u Fruškoj gori. Smestili smo se u blizini predela Radovanac koji je pretežno zasađen vinogradima i voćnjacima. Poneli smo sa sobom ćebad i nešto hrane, pretežno suhomesnate proizvode. Tu se smestilo nekoliko porodica iz Grgetega. Mladi SKOJEVCI, fanatici poručuju da nas vrate u Neradin i uveravaju nas da je Beograd oslobođen, oslobođenje je blizu. Posle muka i nevolja koje smo pretrpeli u toku rata u sve se sumnja. Diskutuju stari da je Nemačka velesila, da ima najmodernije naoružanje i da u svim okolnim važnim strateškim kotama ustaške i nemačke postaje se ne pomeraju. Po nas dolazi iz Krušedolskog Prnjavora tetka Stanka Jovičić i poziva nas da se s njom vratimo i smestimo kod nje:”Nemojte se zavaravati, to nemačka vojska vrši manevre.” Međutim niko ne želi da izađe iz šume, izuzev moje majke Emice (Emilije) a sa njom krećemo ja i sestra Julka. Ostali deo porodice ostaje u šumi. Istog dana u tetkinu kuću dolaze naoružani vojnici Hrvatske i naređuju da im se u kasarnu odnesu prehrambeni proizvodi, počevši od slanine do mleka. U velikoj korpi mama i tetka nose tražene proizvode i predaju u ustaškoj postaji. Sutradan gledamo i ne verujemo svojim očima kako kolone konjskih zaprega natovarene jastucima, posteljinom i drugim potrepštinama i u njima švapske porodice kreću putem za Irig. Zastanu da se snabdeju vodom. Objašnjavaju da je to privremeno, oni će se sigurno vratiti na svoja ognjišta. Naša vojska će se prestrojiti i izvršiti kontraudar. Da li su u to verovali ili se zavaravali ostaje neobjašnjeno. Verovatno su gajili nadu da će se ipak rat završiti u njihovu korist. Oni su bili prinuđeni da beže. Dobro su znali da će mnogi snositi posledice za svoja zlodela i zločine. Sada je i “nevernom Tomi” bilo jasno, odnosno poslednjem Srbinu da se nemačka vojska povlači, ali treba biti oprezan jer ranjena zver je najopasnija.
Nekoliko dana pre oslobođenja Iriga SKOJ-evska aktivistkinja iz Krušedolskog Prnjavora Zora Jovičić (nadimak “Tučini”) održavala je vezu u dužem vremenskom period s ustašom Jozom. Ona je na čelu kolone s Jozom dovela u partizane domobrane koji su bili stacionirani za vreme okupacije u kasarnama Krušedola. Kolona je preko Carine, Zverinja i Radovanca krenula u Frušku goru. Sasvim slučajno u pravcu izbeglog stanovništva, koje je u strahu od okupatorske vojske tu našlo sklonište. Stari ljudi su se uplašili i pitali čija je to vojska. Znali su da to nisu partizani. Moja baba Julka (zvali su je “Hajduk baba”) izašla je iz šume i krenula u susret koloni. Prepoznala je da je to hrvatska oružana formacija. Hitro se okrenula i uputila u šumu. Istovremeno je začula glas i videla devojku na čelu vojne kolone. Naša porodica pre rata dobro je poznavala porodicu Zore Jovičić. Zora je povikala “Baba Julka, zar me ne poznaješ? Pa ja sam Zora, komšinica od tvoje ćerke. Vodim vam oslobodioce. Čuli ste da komunistička partija baca letke i uverava da se saradnici okupatora i vojnici mogu predati ili preći u partizane. Njima se garantuje sloboda ako nisu okrvavili ruke. Samo će zločinci odgovarati za svoja nedela.”
Irig je oslobođen 24. okt. 1944 god. zatim je oslobođena Ruma, ali front iza Sremske Mitrovice nije se pomerao u dužem vremenskom intervalu. Bio je to “status kvo”. Fašistička vojska učvrstila se, čvrsti zakloni i rovovi su iskopani. Ogromna količina oružja im je bila na raspolaganju. Partizani nisu mogli svojim snagama da probiju Sremski front i pomere neprijatelja nekoliko meseci. Nameće se pitanje zašto je Tito zahvalio ruskoj vojsci na pomoći u oslobađanju istočnog Srema? Zato ima više pretpostavki. Nepobitna je činjenica da je Sremski front pokosio mladi srpski naraštaj. Mladići bez vojne obuke ginuli su kao glineni golubovi. Za to vreme fabrike smrti u Hrvatskoj završavale su svoj posao u rešavanju srpskog pitanja. Nastaje talas srpskih izbeglica iz pograničnih oblasti na liniji fronta. Iako smo i sami bili izbeglice, primili smo i dvoje dece iz sela koje se nalazilo blizu linije fronta. Danas u 78 godini života postavljam sebi pitanje da li jedan mali narod koji u ratu izgubi više od 1, 000.000 stanovnika može biti pobednik?
Formirana je Narodna vlast. Šta će biti sa nama kojima su ognjišta razorena? Nije se dugo čekalo na odgovor. Organi vlasti su odlučili da se selo neće obnavljati i da se svi moraju raseliti u prazne, tuđe, švapske kuće, u kuće pobeglih Švaba. Seljani nemaju pravo žalbe. Seku nam se zavičajni i nacionalni koreni. S jednim konjem u kolima smeštamo stvari. Sve je stalo. Nekoliko ćebadi i čaršava i nešto posuđa. Bez tople odeće i obuće sedamo u kola i krećemo put Inđije. Tu smo imali dve porodice prijatelja i to je bilo odlučujuće zašto smo Inđiju izabrali za novo prebivalište. Mnoge porodice su se naselile u Bešku i Krčedin, a 10 porodica u Inđiju. Neke sa tuđom zapregom. Možda treba naglasiti da smo imali sreće s rasnim konjem (kojeg je moj otac zvao “Drinka”). Ona je za vreme ofanzive 1942. god. oterana sa svom stokom, ne samo našom već i celog sela, kao plen okupatora. Najtačnije rečeno, to je bila pljačka. Ostaviti seljaka bez stoke znači onemogućiti mu da obrađuje svoj posed. Pošto je moj otac Lazar gajio i negovao s puno ljubavi rasne konje, desilo se čudo. Narednog dana ispred naše kapije čulo se rzanje konja. To je bila “Drinka”. Ona je pobegla otimačima i vratila se. Zahvaljujući njoj za vreme okupacije nismo bili gladni. Ona nam je donosila zrele plodove s njom smo se doselili u opljačkanu i praznu švapsku kuću. Ubrzo smo dobili neželjene goste. U dve sobe su organi vlasti smestili nove borce za slobodu protiv okupatora. To su bili bugarski vojnici. U našoj kući se znalo za zločine Bugara u I svetskom ratu, ali i njihova nečovečstva u okupiranom delu Srbije. Zadržali su se nekoliko dana. Pozdravili su se sa nama i naznačili da kreću da unište fašističku Nemačku. Kao i mnogi dobrostojeći svrstani smo u kulake. Eksploatatori tuđe najamne radne snage. To što smo hranili partizane i primali ih na konak, zaboravljeno je. Nova vlast je verovatno u oskudici donosila odluke koje su sa pravnog stanovišta bile apsurd. Komisija za zbrinavanje izbeglica i obezbeđenje ishrane donela je odluku tačnije naredbu koliko koja porodica u toku godine mora državi isporučiti pšenicu, kukuruz, slanine, mleka…, tj prehrambenih proizvoda. Proizvodi se moraju isporučiti jer u suprotnom slede sankcije. Treba pomoći gladnoj Dalmaciji, Bosni, Makedoniji, Sloveniji, Crnoj Gori, pa čak i Albaniji.
Propaganda partizanskih komesara o socijalnoj pravdi i blagostanju u toku rata uz refren “Ko beše ništa, biće sve” postala je stvarnost. Ako je neko u toku rata ubio ili izvršio atentat na višeg funkcionera Nemačke ili Hrvatske vojske ili presekao putnu mrežu obezbedio je sebi egsistenciju doživotno. Njegova moć je bila neograničena. Mogao je biti nepismen, sirov, ali imao je moć da smenjuje direktore škola, da naređuje hapšenje neprijatelja revolucije, da naređuje komšiji da ne sme da razgovara sa komšijom itd…
Partizani su srpskom narodu obećavali ravnopravnost, socijalnu pravdu i blagostanje. Pravi borac koji je podneo najveći teret partizanske gerilske borbe jesu Srbi iz Srema. Od svih tih obećenja narodu koji je četiri godine bio izložen genocidu, sloboda nije donela ni spokoj ni blagostanje.
U Fruškoj gori razbacano je groblje srpskih mučenika. Ti svetli grobovi su zaboravljeni. Civilizovani narodi evidentirali su svoje žrtve, a u Srbiji (Sremu) nema nijednog muzeja o imenima tih stradalnika. Stiče se utisak da je neko namerno želeo da veo zaborava padne na stradanje srpskog naroda.











Rezime
Civilne žrtve sela Grgetega od 1941 do 1945. godine
Red.
broj Prezime, ime oca, ime Godina
rođenja Godina
Smrti Mesto stradanja
1. Arsenić - Todor 1896
(46. g.) 1942 Sremska Mitrovica
2. Arsenić (Todor) Petar 1926 1942 Sremska Mitrovica
3. Arsenić - Evica 1902
(41. g.) 1943 u selo
4. Bizumić (Lazara) Jovan 1910 1942 Sremska Mitrovica
5. Veselinović (Save) Josim 1902 1943 u selu
6. Vukmirović (Save) Đorđe
(Đoka) 1897 1942 Ledinci
7. Vukmirović – Nada 1896 1943 u logoru
8. Vukmirović (Đorđa) Milovan 1923 1943 Na prinudnom radu, nije se vratio
9. Gorjanović (Zlate) Milka 1926 1942 Zaklana na kraj sela
10. Dokmanović Nikola – Ličanin 1943 Zaklan na kraj sela
11. Janošević (Milutina) Sava 1910 Ubijen u selu
12. Lazarević (Ilije) Sava 1910 1942 Ledinci
13. Lončarević (Milana) Lazar 1899 1943 Obešen kod Grgurevaca
14. Marković ( Milana) Vlada 1901 1942 Sremska Mitrovica
15. Marković (Vlade) Dušan 1926 1942 Sremska Mitrovica
16. Marković (Milana) Dušan 1907 1942 Ledinci
17. Milutinović (Veljka) Sava 1923 Nije se vratio sa prinudnog rada
18. Milutinović – Milan „Mika“ 1895 1942 Ledinci
19. Milutinović (Veljka) Mirko 1926 Nastradao u Fruškoj gori
20. Ličinić (Jovana) Kuzman 1896 1942 Ledinci
21. Ličinić – Svetislav zv.“Bata“ starac 1942 U selu
22. Ličinić (Todora) Petar Otišao u domobrane i nije se vratio ubijen u Slavoniji
23. Lapov – Dragica
„Ličanaka“ Oterana u Srem. Mitrovicu 1942 a odatle u Jasenovac
24. Nikolić (Todora) Jovan Nikolići su po nacionalnosti Cigani.
Oni se najverovatnije nisu nigde vodili u matičnoj evidenciji.
Početkom juna 1941. godine ustaše su ih oterale prema Irigu, a ostale u neki logor smrti.

25. Nikolić – Šandor
26. Nikolić – Žika
27. Nikolić – Emil
28. Nikolić – Nega
29. Nikolić – Vuka
30. Nikolić – Milanka
31. Nikolić – Anđelka
32. Nikolić – Olga
33. Nikolić – Stana
34. Pavlović (Save) Čedomir 1907 1942 Ubijen u Srem. Mitrovici
35. Pavlović (Žike) Ignjat 1897 1942 Ubijen u Srem. Mitrovici
36. Pavlović (Ignjata) Mitar 1923 1942 U Srem. Mitrovici
37. Pavlović (Ignjata) Lazar 1925 Bio u domobranima i nije se vratio
38. Pavlović (Toša) Dušan 1895 1942 U Srem. Mitrovici
39. Pavlović (Veljka) Nikola 1895 1942 Ledinci
40. Pavlović (Nikole) Sava 1921 Bio na prinudnom radu i nije se vratio
41. Pavlović (Mirka) Veselin 1923
(19 god.) 1942 Srem. Mitrovica
42. Pavlović (Milana) Uroš starac 1942 Ubijen u selu
43. Pušić (Milana) Đorđe (Đoka) 1909 1942 U Ledincima
44. Pušić (Jefte) Ilija 1903 1942 U Irigu
45. Pušić – Sima (Raga) 1885 1942 Za vreme Tomićeve ofanzive
46. Pušić (Đorđa) Dušan 1926 1944 Ubijen u Sremskim Karlovcima
47. Pavlović (Jovana) Fema 1890 1942 Umrla od batina – pretukli je ustaše u selu
48. Rafajlović - Nikola 1892 1942 Ubijen u Srem. Mitrovici
49. Rafajlović – Živorad (Žika) obućar 1943 Ubijen u selu
50. Ruskinja – Lenka izbeglica bez ličnih podataka 1943 Ubijena na ulici
51. Radovanović (Ćire) Kuzman 1913 1942 Ledinci
52. Stefanović - Dobrivoje 1898 1942 Srem. Mitrovica
53. Stefanović (Dobrivoja) Milenko 1920 1942 Na putu za Neradin ubijen
54. Stefanović - Stevan 1900 1942 Srem. Mitrovica
55. Stanimirović st. Sava 1943 Ubijen u selu
56. Stanimirović Sava 1908 1942 Oteran u Srem. Mitrovicu, nije se vratio
57. Stanimirović Jelica 1912 8.8. 1943. Zaklana u Prnjavoru
58. Stojanović Velimir, šumar 1886 1942 Ubijen u Ledincima
59. Ubavić Mladen 1942 U Sremskoj Mitrovici

Poginuli boric
1. Vukmirović (Đoke) Sava 1921 7.9.1942 U Srem. Mitrovici
2. Pavlović (Dušana) Ljubica 1925 1942 Poginula na straži kod Kurjakovca
3. Pavlović (Dušana – Duje) Milica 1944 Poginula kao partizanski borac u Bosni
4. Pavlović (Stevana) Ilija 1921 1944 Poginuo kod Grubišinog Polja u Salavoniji
5. Gorjanović (Stevana) Petar 1900 1941 Poginuo na Topčideru kao topdžija 6. aprila


1) Polazna osnova za sastav spiska stradalih u NDH. i njihovom indentitetu bila je spomen – ploča na stubu ispred Doma kulture u Grgetegu.
2) U istraživanju godine rođenja, očevog imena, godine i mesta stradanja verodostojne podatke sam dobijala od njihovih potomaka, komšija i rođaka. Podatke je trebalo proveriti u matičnoj knjizi rođenih u Opštini Neradin, ali u tome nisam uspela jer se ovaj rad ne tretira kao naučni.
3) Krenula sam na groblje. Tamo sam pronašla oko tridesetak upisanih stradalnika iako se njihovi posmrtni ostaci ne nalaze u grobnicama.
4) Služila sam se i knjigom „Zločini ustaša, žrtve i zločinci“, izdatoj 2007.g., (izdavač“Prometej“). Knjiga sadrži spisak žrtava po mestima, a sačinile su je formirane komisije za ratne zločine u Sremu posle Drugog svetskog rata. Na moje veliko iznenađenje umesto da je unet tačan ili približno tačan broj žrtava na spisku pod imenom Grgeteg imenuje se 39 žrtava iz sela. Međutim, broj žrtava u Grgetegu prelazi 60. U toj knjizi se navodi je Nikić Emilija umrla u Sabirnom logoru u Sremskim Karlovcima što nije tačno. Ona je preminula u Rumi kod ćerke Katice.
5) U knjizi „Žrtve ustaša“ nalaze se imena Branka Šoronje i dva Brzaka. Oni nikada nisu živeli u Grgetegu. Tačno je samo da je Šoronja bačen pod led u Čortanovcima i da je bio mesar u Maradiku.
6) Napominjem da je na ploči u Grgetegu netačno uveden podatak da je u Tomićevoj ofanzivi izgubio život Pušić Nikola. On je doživeo duboku starost. Isto tako na ploči se nalazi ime Pavlov Ace koji nije rođen u Grgetegu, već se za vreme Drugog svetskog rata sklonio kod ujaka Dušana (Duje) Pavlovića.
7) Žrtvom kratkotrajnog aprilskog rata bio je Petar (Pere) Gorjanović,. On je između dva svetska rata napustio Grgeteg, ali je kao gardista u aprilskom ratu bio topdžija na Topčideru. Suprotstavili su se nemačkoj avijaciji pri bombardovanju Beograda. Njihov rov je bio sravljen sa zemljom.
8) S obzirom da su u ratu stradale i žene koje nisu rođene u Grgetegu do podataka o njihovom identitetu sam dolazila na osnovu izjava ukućana ili sam te rubrike ostavila prazne.
Kao primer koje sam podatke nalazila na nadgrobnim pločama neka posluži drvena nadgrobna ploča porodice Todora Arsenića. Na toj ploči samo je starica Katica Arsenić preživela rat, a ispod njenog imena nečija nevešta ruka dopisala je imena pogubljenih članova porodice.

______________________________________
Arsenić Katica
Toša 46 god.
Evica 42 god.
Pera 16 god.


Nadgrobna ploča porodice Ignjata Pavlovića



Tabelarni pregled statističkih podataka pokazuje da je broj stanovnika 1940. godine iznosio 326. Ako u procentima iskažemo broj stradalih civilnih žrtava to iznosi 18,5 % a ukupan broj žrtava 19,9%. Ukupan broj žrtava je 64.
Mi smo verovatno jedini narod u Evropi koji je doživeo dva genocida u XX veku a nemamo prikupljene podatke o broju žrtava. Nismo obeležili ni sve logore i zatvore pa se za neke nezna da su i postojali. Kulturni narodi koji izučavaju svoju istoriju imaju muzeje sa identitetom i brojem žrtava. Jevreji u tome treba da nam služe kao uzor.



Literatura


1.Srem kroz vekove, Beograd- Beočin 2007.godine
2. Manastir Grgeteg, Matica srpska 1990.godine
3. Srpska pravoslavna mitropolija Karlovačka, NakladaSaborskog odbora, Mata Kosovac 1905. godina
4. Srbi u Vojvodini, Dr Dušan Popović, Knjiga treća ,Matica srpska , 1960. godina
5. Srbi u Sremu do 1736-7, Dušan J. Popović, Srpska akademija nauka 1950.godine, Beograd
6. Istorija Srba, Vladimir Ćorović, Narodna knjiga, Beograd
7. Gavril Stefanović Venslović, Milorad Pavić, Beograd, 1972. godine
8. Agrarna reforma i kolonizacija u Sremu od 1919 do 1941. godine, Dr Nikola L. Gaćeša, Novi Sad, 1975. godine
9. Kuga u Sremu, dr Radivoj Simović, Novi Sad, 1995. godina
10. Fruškogorska sveta gora, Dr Željko Fajfrić, Šid , 1997. godina
11. Sremsko krvavo leto 1942. godine, Dušan Lazić – Gojko, Sremska Mitrovica, 1982. godine
12. Zločini ustaša – žrtve i zločinci, Prometej, 2007. godina
13. Zlodela i gresi, Dr Dinko Davidov, 1990.godina, Beograd
14. Ogrešenje, Dr Dinko Davidov, Šabac, 1986. godina
15. Opština Irig, Dr Rade Davidović i Dr Ljupče Miljković, Novi Sad, 1995. godina
Delimično sam koristila i arhivsku građu Matice srpske i još nekih arhiva.





















Sadržaj

ZAHVALNICA
UVOD
PREDGOVOR


PRVI DEO

MANASTIR GRGETEG
-Tabla
-Geološko-paleontološko nalazište sedimenata kod manastira Grgetega
Srpski despoti u Ugarskoj
Car Jovan Nenad
GRGETEG
-nastanak grgetega
-romske kuće
- seoska groblja
-izletište Kaline vode
STANOVNIŠTVO
-nadimci porodica
ARSENIJE III ČARNOJEVIĆ
SEOBA SRBA…………………………………………………………………………………..
MITROPOLIT ISAILO ĐAKOVIĆ
ŠKOLA U GRGETEGU
UTISCI PUTOPISACA O ŽIVOTU STANOVNIŠTVA U SREMU U XVI, XVII I XVIII VEKU
KUGA
FEUDALIZAM
-Ticanov buna
- revolucija 1848. godine
AGRARNA REFORMA
POLJOPRIVREDA
-seoski atar
-zemljoradnja
-vinogradarstvo
-voćarstvo
-stočarstvo
-šuma
SELJANKA
SOCIJALNI POLOŽAJ PORODICA
AUTOHTONOG GRGETEGA VIŠE NEMA


DRUGI DEO

Aprilski rat 1941.godine
OKUPACIJA NDH
PARTIZANI
13. MART 1942. GODINE
OFANZIVA NA FRUŠKU GORU
KAMUFLAŽA
SABIRNI LOGOR U SREMSKIM KARLOVCIMA
15.MAJ 1943.GODINE
9. AVGUST 1943.GODINE
SRANIMIROVIĆ JELICA
PORODICA TADIĆ
PORODICA ZLATANA (ZLATE) GORJANOVIĆ
RAZARANJE GRGETEGA 22.SEPTEMBRA 1943.GODINE
JEFTA LONČAREVIĆ
OSLOBOĐENJE
REZIME
LITERATURA
SADRŽAJ
BIOGRAFIJA



Biografija


Gorjanović Lazara Milica, rođena 1931. godine u selu Grgetegu.
Osnovnu školu je pohađala u selu. Kao izbeglica 4. razred osnovne škole završila je u Krušedol Prnjavoru.
Posle velike mature završila je Ekonomski fakultet u Beogradu.
Radila je u prosveti kao predavač. Nije se bavila pisanjem. Ovu knjigu je napisala na inicijativu nekoliko svojih prijatelja.
Poslednjih nekoliko godina živi u Inđiji.